Ponosni smo što smo imali Vuka
Pre Prvog srpskog ustanka i pojave Vuka Karadžića, u očima Evrope bili smo nesrećni buntovnici, hajduci, tuđi vojnici, odmetnuti ili mirni turski podanici koji ponose svojom dalekom istorijom, nekadašnjim kraljevima i njihovim junačkim pohodima, pobedama i zadužbinama koje su kroz vekove ostavili. Iako smo znali ko smo i koliko vredimo, kakve su nam sposobnosti i šta sve možemo, nismo uspeli da se istaknemo i pokažemo drugim evropskim narodima u svoj svojoj veličini. Bili smo na rubu Evrope, pomalo odbačeni i izolovani i tek se s pojavom Vukom sve promenilo.
Dok su ustanici širom Srbiji dizali bunu protiv turskih zavojevača, borili se i ginuli za svoju slobodu i slobodu svoje zemlje, Vuk je koristio svoje pero kao novo oružje u borbi za oslobođenje. Između njega i ustanika bila je duboka veza jer su želeli i nadali se istom, da se njihov narod odupre svakom porobljavanju i živi slobodno i dostojanstveno poput ostalih evropskih naroda. Ustanici su nas Evropi predstavili kao hrabre ratnike sposobne da se izbore za svoju nacionalnu slobodu, a Vuk kao narod pun duha i dara koji zaslužuje da ravnopravno, rame uz rame, stane sa ostalim slobodnim evropskim narodima.
Shvativši da bez kulture nema ni slobode ni napretka, Vuk je sve svoje znanje o narodnim običajima, verovanjima i umotvorinama, rečima i pravilima u jeziku preneo na papir i stvorio delo srpskog naroda i delo o srpskom narodu. Vodio se mišlju da dokle god živi jezik i dokle ga poštujemo, njime govorimo i pišemo, dotle živi i narod jer jezik je ono što je potrebno da se ljudi među sobom razumeju i umno se sjedine. Danas, zahvaljujući Vukovom ustaničkom duhu, upornosti i napornom radu imamo mnoštvo zapisanih narodnih pesama u kojima su opevani hrabri srpski junaci i ovekovečena naša slavna prošlost. Njegova zasluga je i naše jednostavnije pismo. Pišemo onako kako govorimo i govorimo onako kako pišemo, baš kako je u svojim gramatičkim pravilima zacrtao ovaj veliki gramatički genije.
Utvrdivši sve osobenost našeg naroda u jeziku, umotvorinama, materijalnom i duhovnom životu, Vuk Karadžić nas je iz tame turske provincije uveo u krug evropskih naroda. Dao nam je ime, svest, samopouzadnje, dostojanstvo i otvorio nam put ka svetlijoj budućnost. Zahvaljujući njemu postali smo ono što i jesmo, slobodan, kulturan i pismen evropski narod. Zato smo srećni smo i ponosni smo što ga imali trenucima kada nam je bio najpotrebniji.
Boske
Vuk Karadžić nije bio naučnik, koji bi se zadovoljavao samo time da iznosi svoje teorije i da njihovu primenu prepusti vremenu. On je bio čovek iz naroda sa malo škole, ali puno životnog iskustva koje je pretočio u svoj rad i svoja dela. Bio je praktičan radnik i energičan borac, uvek spreman da se suprotstavi svojim protivniicima i bezobzirno im nametne svoje ideje. A imao je mnogo protivnika među crkvenim ljudima i u književnim krugovima. Književna tradicija u Srbiji je bila već dosta jeka. Stari jezik vladao je u crkvi i školi nekih osamdeset godina i obrazovani ljudi su njime ne samo pisali, nego i govorili, Karadžićev jezik njima je izgledao nizak, prostački, nedostojan knjige i obrazovanih ljudi. Jedan od najvećih Vukovih protivnika bio je Jovan Hadžić, Isprva, Hadžić je bio sa Vukom u dobrim odnosima, ali kada je prešao u Srbiju on se stavio na čelo njegovih najljućih protivnika. Borba između njih dvojice odvijala se na naučnom polju, a onda jsu prešli na gruba lična vređanja. Hadžić je Karadžića nazivao pukom neznalicom i prostim "prepisačem" onog što mu drugi daju i diktuju; Karadžić je Hadžića proglašavao za "fušera i šrlatana", i stavljao ga u gomilu srpskih pisaca koji čim počnu da govore o jeziku i književnosti izgledaju kao da su "izbjegli iz ludnice". Cela ta borba, u kojoj se razdraženi protivnici ni najmanje nisu štedeli, završila se 1845, uglavnom Karadžićevom pobedom.
