Zašto je nebo tužno?
Stajao sam na balkonu i posmatrao užurbano jato lasta. Jedna uz drugu, na zajedničkom putu prema jugu, veselo su cvrkutale i lepršale krilima. Topli sunčevi zraci milovali su moje lice, a nebo mi se smešilo.
Iznenada, pojavili su se veliki tamni oblaci. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Stali su ispred Sunca i sakrili ga. Odjednom, sve je postalo sivo i sumorno. Nebo je izgubilo svoju vedrinu. Rastužilo se. Njegova nežna plava boja nestala je u tami oblaka. U daljini čula se grmljavina. Sevalo je. Munje su se probijale kroz oblake i parale nebo. Njihov bljesak je bio jedina svetlost u tami. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a nebo sve tužnije i tužnije. Bilo je bespomoćno. Sunce ga je napustilo, a samo nije moglo sa se izbori sa ljutitim oblacima i munjama. Nije moglo da gleda laste, pčelice i cveće i tužno je zaplakalo. Ispružio sam ruku i pokušao da uhvatim njegove suze. Hladne i sitne kapi padale su na moj dlan. I ja sam se rastužio. Želeo sam da oblaci odu i da se nebo ponovo smeši, iako sam znao sam da je to nemoguće, jer jesen je bila svuda, a oblaci su njeni verni saputnici.
Čuo sam kako me mama zove da uđem u sobu i sklonim se od kiše. Hteo sam da viknem da to nije kiša, da su to suze i da nebo plače. Nisam viknuo. Ušao sam unutra, zatvorio vrata za sobom i ostavio nebo samo sa njegovom tugom.
Boske
Novembar
Raširilo se u nemoj
visini
Jesenje nebo, olovno i prazno.
Polja su pusta; vrh ledina njinih
Silazi veče, dosadno i mrazno.
Kao bolesnica hodi bleda reka,
Skelet vrbaka nadnio se nad nju.
Čuje se jecaj i potmula jeka
To vetri plaču visoko u granju.
I mraz se hvata nad trulim strnjikom;
Mokre su staze i blatnjavi puti.
Večernje ptice odlaze s krikom
U mrtvu šumu. Daždi mrak; sve ćuti...
Ja ne znam zašto samo tugu snijem,
A nit što žalim, niti želim drugo;
I ne znam
zašto tražim da se skrijem,
I negde plačem, dugo, dugo, dugo
Jovan Dučić