BOSKE

Srbija - Oskar Davičo

U pesmi “Srbija” iskazana je pesnikova duboka povezanost sa otadžbinom Srbijom, njegova rodoljubiva osećanja, potpuna poistovećenost i ogromna, nepromenljiva ljubav prema svojoj otadžbini bez obzira na nedostatke koje ona poseduje.

Na samom početku pesme jasno se vidi da je pesnik veliki poznavalac Srbije i svih njenih mana, vrlina i tajni. Ponovljenim izrazima, "ja znam": snažno je naglašena njegova srođenost sa zemljom i  svim njenim licima. Srbija sa mnogo lica i mnogo očiju, s mnogim ustima i mnogim mislima - to je srpski narod različitog statusa, položaja, karaktera i mentaliteta. Svako lice ima svoja htenja i svoj specifičan lik koji nosi svoje prepoznatljive osobine. Oči mnogo kazuju, ali u njihovim dubinama se kriju i mnoge tajne. Tu  najdublje tajne može da zna samo penik jer je ona njegova domovina i dobro je poznaje. Otadžbina je sve ono što se ispoljava preko lica, kroz oči, rečima koje usta izgovaraju. Ta usta imaju svoju ljubav i svoje piće, a pesnik zna šta ona ljube i šta piju. Ona od tuge, od znoja, od muke. Ta tuga, znoj i muka slika su teškog života srpskih seljaka, a oni i jesu prava Srbija. Srpski narod je patio i mučio se vekovima, ali nikada nije posustao. Kada je najteže, Srbija je pevala i pesmom bedi prkosila. Često je bila u ropstvu, pod tiranijom tuđina i moćnika, ali ipak raspevana, hrabra i postojana. Njena pesma je tužna, ali meka, topla i mirisna. Tužna je kao krv grožđa i suza mošta, a meka i mirisna kao perje i grleni glas gugutke. Za pesnika Srbija je “pesma među narodima”. Ovim izrazom on iskazuje svoje veliko oduševljenje i ljubav koju prema njoj oseća. Srbija je  za njega zemlja među zemljama kao najlepša pesma među pesmama. Bez obzira na sve mane koje poseduje, njegova ljubav je ogromna, uzvišena i nepromenjliva.

Srbija je vesela i tužna, svetla i mračna, nežna i gruba, otvorena i tajanstvena, mirna i buntovna, puna mana i vrilina. Bogata je šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom, pitomošću i nežnošću, ali siromašna i bosa. Ona je pesma gluve žalopojke, gladnih ruku i slepe jadikovke. Pesnik bogatstvo i bedu Srbije stavlja jedno naspram drugog. Nabrekla Mačva od žita i oteklo Pomoravlje gladuju jer je bogatstvo oteto i nepravedno prisvojeno. Dugi nizovi muklih dana donose starenje i propadanje, "rovove bora", zemljanu boju i skorelo lice. Niti su dani ljudski dani, niti su lica ljudska lica. Dan i život u Srbiji, toliko je težak da se u jednom danu ostari "kao čitav vek". Život seljaka je mukotrpan, a svaki njegov zarađeni dinar je težak i tvrd kao kamena ploča. On je “med znoja" i "vino rada", dobro koje čovek stvara uz ogromne napore. Bogatstvo, beda, lepota, radost i tuga spojeni su u jedno i sve je to konačno Srbija. Ali i pored toga što se u njoj teško živi i opstaje, pesnikova ljubav ostaje ista i nepromenjena. Bez obzira na muke, glad i trpljenje, Srbija je i dalje za njega “pesma među narodima”. Ona se stalno bori, prkosi svim nevoljama, obnavlja se i kroz istoriju opstaje. Njena deca rastu u blatu, među svinjama i patkama, uz post i glad, uz uspavanke, bajke i gatke. Sva ta beda života utiče na odrastanje i kada dete postane čovek u njemu počinje da tinja napeta buna. Bunu diže koliba, čovek sa polja i iz vinograda, koji peva i kada gine. Cela Srbija je  je "buna među narodima", nezadrživi buntovnik koji ne trpi ni jaram ropstva, ni nepravdu ljudsku.

Svako ko voli svoju zemlju, saoseća sa njenim patnjama, divi se svome narodu i njegovoj pesmi na usnama i kada je najteže. Ovom pesmom Oskar Davičo nam pokazuje koliko poznaje i voli svoju domovinu i poručuje nam da samo onaj koji je silno voli, može i da je potpuno upozna. Srbija ima mane i vrline, puna je dobrog i zlog, ali  je treba voleti i u dobru i u zlu, jer vera i ljubav prema njoj održavaju pojedinca i celokupan narod i doprinose da  uprkos stradanjima opstane i prebrodi sve nedaće.

Boske

Analiza

Poema "Srbija" spada u najlepše pesme Oskara Daviča. Ona je to po skladnoj kompoziciji, zvučnosti, snažnoj sadržini i bogatom registru osećanja i raspoloženja. Napisana je 1939. godine u vreme izuzetno teških ekonomskih i socijalnih prilika u Srbiji, a objavljena je 1950. godine u knjizi pesama Višnja za zidom. Spada u autorske lirske pesme sa rodoljubivim elementima. Cela pesma je monolog pesnika u obliku apostrofe. Pesnik se obraća Srbiji iz strofe u strofu. On niže činjenice o njenom stanju i položaju, o njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Apostrofa se ostvaruje formom drugoga lica (Ja znam sva tvoja lica, Pesmo tužna, meka si milošta ...), ali i oblikom vokativa (Oj, Srbijo)

Tema pesme je sama Srbija prikazana iz ugla pesnika. Njegova želja je bila da progovori o domovini Srbiji, da predoči njen socijalni, istorijski i duhovni portret, prikaže svoju stopljenost sa njom u svakom pogledu i tako iskaže svoja duboka rodoljubiva osećanja. U pesmi dominira socijalni motiv, motiv tuge i teškog života (tuga, znoj, muka, noć, mleveni sijerak; žalopojke, jadikovke, sećanje na hajduke; psovke, zaludno oranje i letine i kletve; suvonjava koža, rovovi bora, lice kao kora; ranjena lica kao tabani koji ne osećaju trnje; tuga, taljige, kamena ploča, kameni dinar, med znoja, vino rada; deca u lažigaćama, blatu, među svinjama, hranjena prosom, postom, bajkama, uspavankama i gatkama). Iz toga motiva proističe i motiv postojanosti, žilavosti i neuništviosti domovine, kao i duboke pesnikove vere u nju i njen slobodarski duh, odnosno motiv rodoljubivosti, pesnikova potpuna poistovećenost sa svojom otadžbinom i duboka ljubav koju prema njoj oseća. On pronalazi Srbiju u svemu oko nas, veliča je i iskazuje  ljubav i razumevanje prema svim njenim licima (tuga, krv grožđa, suze mošta, poj gugutke; divlja plovka, sunce, zrno klasa; poziv na bunu – „Početak bune protiv dahija”, „Mačva nije sita”; veličanje domovine i spremanje bune u tajnosti; buna od srca u celoj Srbiji, gnev, noć;). Duboko portresen socijalnom nepravdom koja najveći trag ostavlja na radnicima i seljacima, on borbenim tonom poziva na bune i ustanke – borbu protiv ugnjetavanja, pred kojom nije mogao da ostane ravnodušan.

 

Stilske fiugure u pesmi

Epiteti:  tužna, meka, divlje, bosa, gluve, gladna, slepe, kravlje, lavlje, mukle, duboki, krajnjoj.

Kontrast: pesme i psovke; prestanak pesama i početak psovki; oranje i letina; „to lice što nije lice”, „ti dani što nisu dani”, dan i vek; lice i tabani; srećna i nesrećna Srbija; pevati i žaliti; divlja plovka i zrno klasa; kravlja trupla i lavlji zubi; planina i Mačva; Mačva i Pomoravlje.

Gradacija: groblje je zemlja, voda, vrt i gradine, brda i doline, stopa, grob do groba; „koji su te napred zvali / koji su te ojačali / koji su ti krila dali”; „bez njih bi se malaksalo / bez njih bi se brzo palo”.

Metafora: tvoja lica, tvoje oči, mislim tvoju misao, znam tvoja usta, pesmo tužna, milošto meka, gladna ruko, bosa pesmo gluve žalopojke, Srbijo pesmo, majko moja stara, Srbijo druže, buno među narodima; Srbija među pesmama, među šljivama, među ljudima na njivama, među stadima, pesma među narodima; krv grožđa, suza mošta; crveni ugalj sunca; bosa pesma; gluve žalopojke; gladna ruka; slepe jadikovke; hajduk bune; mukle lance dana; duboki rovovi bora; Srbija među brdima; med našeg znoja, vino našeg rada, deca u lažigaćama;Srbijo među pesmama u grudima.

Poređenje: meka si milošta što plače kao krv grožđa; kao suza mošta; kao onaj poljubac, kao miris perja; „ta lica kao tabani”, „A svako od tuge za dan / kao vek čitav ostari."

Personifilkacija: Srbija u celoj pesmi ima osobine živog bića; predstavljena je kao biće sa više lica i više očiju, ima oči koje govore i kriju; ima misao iza čela; ima usne koje ljube i piju; bosa pesma, gluve žalopojke; gladna ruka; slepe jadikovke.

Hiperbola: „da gnev po cele noći do oblaka pali” (personifikacija) – „a svako od tuge za dan / kao vek čitav ostari / i zbrčka se".

 

Epiteti su pridevi ili imenice koje se vežu uz imenicu i doprinose slikovitosti izraza.

Kontrast je stilska figura kojom se poredi nešto po suprotnosti.

Gradacija je stilska figura u kojoj pesnik postupno ređa slike po jačini doživljavanja od najslabije do najjaće ili obrnuto.

Metafora je stilska figura koja se drugačije zove skraćeno poređenje. Najčešće se koristi da se slikovito opišu neko biće, predmet ili pojava.

Poređenje stilska figura kojom se nešto manje poznato upoređuje sa nećim poznatijim.

Personifikacija je stilska figura u kojoj se neživim bićima daju osobine živih bića.

Hiperbola je stilska figura kojom se vrši preterano uveličavanje radi postizanja većeg efekta.

Apostrofa je stilska figura kojom se pesnik ne  obraća  ljudima,  već  bogovima,  mrtvoj  prirodi,  predmetima, pokojnicima ili  odsutnim licima. Predstavlja jednu vrstu personifikacije.