Proleće u meni i oko mene
Hladni i kišni dani su napokon otišli. Nečujno i neprimetno u moj grad je ušlo proleće. Nema više one tužne zimske tišine.
Kažu da je proleće najlepše godišnje doba, da budi život i donosi radost. Verujem u to, jer kad ono stigne sve se oko mene i u meni menja. Promenila su se polja, šume i parkovi. Topli zraci prolećnog sunca probudili su uspavanu prirodu. Ozelenelo je drveće i šarene se terase u mojoj ulici. Jedna stara trešnja u komšijinom dvorištu obukla je svoju novu haljinu od roze cvetića. Čuje se zujanje pčela i vesela ptičija pesma dok se vetrić poigrava sa zelenim listićima topola u dvorištu moje škole. Šepure se narcisi na pijačnim tezgama i plave ljubičice na gradskim bulevarima. Sve je drugačije, lepše i vedrije. Mirisi proleća poigravaju se u vazduhu. Dok se igram sa drugovima u parku osećam majsku svežinu i zov prirode na buđenje. Taj zov utiče i na mene, osećam potrebu da se stopim sa prirodom. Želim da ostanem napolju da urišem svež vazduh, slušam pesme što komponuje proleće i posmatram vedro nebo iznad sebe. Taj osećaj mi puni „baterije“.
Proleće me podseća na slikara koji svojim bojama oživljava sve što dotakne. Pod njegovim kistom sivilo zime nestane u šarenili proljećnih boja. Volim proleće u svom gradu. Ono me čini srećnim i ispunjenim.
Ognjen Mutavdžić (Beograd, 2010.)
Pozdrav maju
Zimi je kraj, zimi je kraj,
Proljeće svuda vlada,
Već je stigao i Prvi maj
Sunčani praznik rada.
Vihor zastava, šumor grana,
Prozori svi u cveću,
Po našem gradu sa sviju strana
Svećane povorke krečću
Grigor Vitez
