Stara porodična kuća mojih predaka
Stara, oronula kuća mojih predaka stoji je na jednom brežuljku, na čistoj i mirnoj osami. U dvorište se ulazi kamenom stazom koja vodila do starog trema i ulaznih vrata.
Kuca je okrečena u belo i ima je tri prozora. Vrata su stara i brava na njima je stara. Škripala je. Pored kuće je jedno drvo, kruška, velika i stara koliko i sama kuća. Leti je njena krošnja davala hlad, a u jesen sa nje smo brali ukusne mirisne plodove. Kada se udje u kuću oseća se mem. Tako moja mama kaze, ali ja to zovem mirisom praznine i prošlosti.
Kuća ima dnevni boravak i jednu sobu naspram kuhinje. Dnevni boravak je mali, ali lepo namešten. U njemu su mali sto i stolice i stari krevet izrađen od slame koji je uglavnom sluzio kao krevet za sedenje. Pod je izrađen zemlje, a preko njega je stavljen vuneni prekrivač. Uvek je bio hladan, bez obzira na toplu vunu koja ga prekriva. I zidovi su hladni, okrečeni u belo. Na zidu nasuprot ulaznih vrata je nizak prozor. Kroz njega smo kao deca iskakali da ne bismo dobili hatine. Peć koja je odavno ugašena, budila je sećanje na stara vremena kad bismo se svi uveče okupili oko nje dok je vatra pucketala. Kuhinja je takodje bila mala, ali uredno nameštena sa visećim policama i zidanim šporetom. Polica na kojoj su stajali sudovi izgleda tako staro, samo što ne pukne. I u kuhinji je jedan mali prozor kroz koji je dopirala svetlost. Naspram kuhinje nalazi se soba, lepo uređena. Na prozoru je bela zavesa od čipke a na krevetu beli čarsafi preko kojih je raširen šareni ćilim. Sa ormara su mirisale zute dunje, Tu je bio i jedan, mali, skromni umivaonik. Mesto gde bi se ujutro umili hladnom vodom iz bunara.
Bez obzira na na orunulost kuće, prazninu, mem i hladnoću koja je izbijala iz njenih zidova, kad god dođem i zakoračimo u njene prostorije moje srce će biti toplo, puno ljubavi. Ona je moja uspomena. Čak i ako se jednog dana sruši i nestane, uvek ću se sećati ove stare porodične kuće u kojoj sam provela najlepše dane svog detinjstva.
Mitra Prodanović (Gornja Trešnjica, Ljubovija, 2016. god.)
