Pismo prijatelju
Dragi Arhanđele,
Pišem ti ovo pismo, prijatelju moj dragi, da bih ti otvorio svoju dušu i perom na ovoj tankoj beloj hartiji ti ispričao koliko se svet u kome živim promenio, koliko me guše i bole te jezive promene i koliko sam nemoćan da se s njima sam izborim.
Da znaš, prijatelju moj dragi, u kakvoj se samo brzini narod sam protiv sebe pobunio. Sve one zelene livade, šume i brda koji se svakog dana gledao pre nego što si otišao u svoj manastir i posvetio se molitvi sada su zauzele zle tvorevine ljudi, koje bezobrazno i bahato svoj otrov šalju u beskonačni kosmos. Sve nekada staro i lepo zamenilo novo i moderno. Ulicama jezde bučni i brzi automobili i svi nekuda žure i jure noseći telefone u rukama., čak i deca. Ta daleka, za nas nekada budućnost je sada tako blizu i kuca nam na vrata. Pitam se svakog dana da li su ljudi uopšte svesni šta rade. Da li znaju da nije dobro da vode računa samo o sebi i svojoj dobrobiti ne mareći za druge? Znam da su ubeđeni da svojim radom da čine dobro svetu, ali moraju da shvate konačno da polagano uništavaju sve ono što je najvrednije u njihovom životu, prirodu koja ih okružuje i druga nevina živa bića. Boli me što ne mogu da učinim ništa i razdiru me ljutnja i očaj me iznutra. Ponekad hodam kroz grad kao zombi i gledam kako mnogi oko mene gube smisao svog života i osećaj za ono što je dobro, a što je loše. Većina ih je postala crna mrlja na lepoj slici, a to je, moj prijatelju, zbog toga što im je pokvareni um zavladao, a osećajna duša i srce ispunjeno ljubavlju zanemareni. Jednom davno si mi rekao da su duša, srce i um su tri sveta, kao i Mesec, Sunce i Pluton i tek sada u potpunosti shvatam tvoju rečenicu. Ljudi su su krenuli da rade umom samo. Srce im je kameno, a duša prazna. Žele da postanu kraljevi ovog sveta. Žele da zarade više, da imaju više i pri tome gaze sve one male ispod sebe koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Uništavaju sve što pomisle da je prepreka ka njihovom putu ka vrhu. Pišem ti, moj dragi prijatelju, kako je svet na ivici trpljenja, kako narod pati zbog svih tim zlih ljudi, kako se plašim da i sam ne postanem zao, jer tu crnu stranu imam u sebi i svestan sam je. Plašim da ću popustiti i izgubiti bitku koju vodim sam protiv sebe i biti kao sve ove mrlje ljudi koji su sami izabrali da budu takvi.
Prijatelju dragi, kada pročitaš ovo, znaj, i dalje hodam ulicama posmatrajući svet i prepuštajući se tuzi. Život je čudo, i treba ga poštovati, a mnogi su prevazišli granice života i zaboravili na ono što je najvažnije. Očekujem tvoj odgovor i tvoje reči utehe, jer ti najbolje znaš kako se sa zlom treba boriti. Želim ti svakog dana vedro nebo i sunce iznad tvog manastira, iako znam da ćeš reći da svevišnji o tome odlučuje. Ostani mi dobro,
tvoj Boske
