NAPOREDNI ODNOSI MEĐU REČENIČKIM ČLANOVIMA
U ranijim razredima smo naučili da se rečenički članovi dele na glavne (subjekat i predikat) i zavisne (pravi objekat, nepravi objekat, priloške odredbe) rečeničke članove.
Pored navedenih članova postoje izdvojene odredbe koje mogu biti u okviru rečenice (apozicija) ili u okviru sintagme (apozitiv).
Apozitiv je, kao i apozicija, izdvojena odredba koja iskazuju neku informaciju o imeničkom pojmu i koja se u pisanju obavezno odvaja zapetama, a u govoru pauzama. Razlika je između apozicije i apozitiva je u tome što apozicija govori o tome šta je neko/nešto ili ko je neko, dok apozitiv kakvo je nešto ili kakav je neko. Službu apozitiva obično vrši pridevska sintagma (njena glavna reč je uvek u istom padežu, rodu i broju kao i imenica koju određuje).
Naporedni odnos je odnos koji postoji među rečima i sintagmama koje imaju istu službu u okviru rečenice. Ovaj odnos se iskazuje veznicima.
Osnovne vrste naporednih odnosa su:
☼ sastavni,
☼ suprotni,
☼ rastavni.
Sastavni naporedni odnos je odnos između paralelnih pojmova. Izražava se sa sastavnim veznicima: i, pa, te, ni, niti.
Primer: Od njega nema niti pisma niti razglednice.
Suprotni naporedni odnos je odnos između nesaglasnih pojmova. Izražava se suprotnim veznicima: a, ali, no, nego, već…
Primer: Pročitala sam roman, a ne pripovetku.
Rastavni naporedni odnos je odnos između pojmova od kojih važi samo jedan pojam. Izražava se rastavnim veznikom ili.
Primer: To se desilo letos ili jesenas?
Obrati pažnju na pisanje zapete!
Zapeta (zarez) se po pravilu piše ispred suprotnih veznika, dok ispred sastavnih i rastavnih veznika najčešće izostaje.
Primeri...
