Jesen u mom gradu i moja osećanja
U rascvetanju jesenjeg svanuća zadrhtalo je ustreptalo lišće preliveno svojom bakarno žutom bojom na još sanjivom drveću. Negde u daljini lagano se pojavljivalo sunce. Za trenutak je moj grad okupalo šarenim spletom duginih boja, a onda je nestalo. Zarobili su ga teški olovni oblaci spremni da zaplaču, ali se ono nije predavalo. Borilo se sa tmurnim obacima i tu i tamo se probijao po koji njegov zrak nagoveštavajući nam dolazak jutra.
U toj borbi sunca i oblaka ceo grad je obavijen lakom izmagliom koja se postepeno povlači i osvaja dan. Kroz bledu svetlost jesenjeg jutra stidljivo izranja po neki prizor koji baca senku na krovove okićene srebrom. Ulicama se probijaju žuti farovi automobila Prolaze traktori natovareni drvima za zimu. Pod njihovim gumama pljuskaju barice od noćašnje kiše. U čitavom spletu plodova, boja i mirisa, oseća se dah jeseni. Šetam ulicom i gledam šta nam je sve ona svojim dolaskom promenila u gradu. Jedna žena nosi punu korpu crvenih jabuka. U dvorištu preko puta blistaju kišom oprani crni grozdovi. Krupne latice crvenih ruža tužno savijaju svoje umorne glavice. Nove kapi kiše polako se spuštaju na asfalt praveći po njemu mokre mrlje. U parku se čuju neki nepoznati zvuci - zvuci jeseni. Staze su mirne, po njima ne jure deca na rolerima i nema vesele dečije graje. Umesto toga čuje se vetar kako prolazi kroz grane drveća kidajući zlatno lišće koje pada na mokru stazu i iskaljano nestaje pod nogama prolaznika. Čuju se moji užurbani koraci, suvo žuto lišće koje mekano šušti pod mojim nogama i tužni cvrkut vrabaca koji uporno preleću sa grane na granu tražeći hranu. Nerkada su im društvo pravile laste, ali su ovog trena zauzete jer se spremaju se za dalek put. Osećam da će na svojim krilima iz moje duše odneti nešto beskrajno lepo, nešto drago. Ja ne znam šta je to. Želim samo da napišem neku tužnu pesmu možda o nekoj mladoj lasti koju će izdati nejaka krila negde na pola puta ili o onom zlatnom listu što se udavio u kaljuzi druma.
Zlatna jesen se nečujno uvukla u moj grad, okupala ga kišom, obojila sa hiljadu boja i rastužila sve u njemu. Tužno je nebo, tužni su vrapci, tužna je trava, tužni su lišće i ogoljeno drveće. I ja sam tužna.
Ivana Mitrović (Ub, 2014.)