zvezdica Decembarski dani

Kad stigne decembar i osvanu hladni decembarski dani, znamo da je zima na korak od nas i da će uskoro jesenje sivilo našeg grada zameniti njena beskrajna belina. Stara godina je na izmaku i bliže se nova, puna radosti i prazničkih čarolija.

Svake godine decembar nas obraduje prvim pahuljama snega. Dok ćutke klize dole sa nebeskih visina, one nežno lepršaju u vazduhu i okreću se poput balerina. Nošene vetrom padaju na krovove kuća, prekrivaju parkove, ulice i dvorišta i pletu belu čipku na prozorima dečijih soba. Svojom nestašnom igrom izazivaju osmeh na dečijim licima i pozivaju ih da izađu napolje, da se zajedno igraju. Decembarski dani su dani u kojima priroda počinje da polako tone u svoj duboki zimski san. Ne čuje se cvrkut ptica, jer su selice odavno otišle na jug, a vrapci su se sakrili u svojim malim gnezdima uplašeni zimom i hladnoćom koja ona donosi. Dok priroda ide na spavanje, dimnjaci se bude. Iz njih se visoko prema nebu diže gusti dim koga vetar rasteruje bacajući na njega nežne bele pahulje. Iako nema veselog cvrkutanja ptičica i hladnoća steže sve oko sebe, decembarski dani su puni radosti. Zimsku tišinu razbija dečija graja i škripa drvenih sanki. Obučeni u toplu odeću, dečaci i devojčice sa osmehom na licu trče po belom prekrivaču. Njima ne smetaju mraz i hladnoća. Dok se pahuljice nežno lepe za njihova rumena lica i sneg pršti pod njihovim brzim nogama, oni uživaju u lepoti tog decembarski dan. Neki od njih će uživati i u lepoti decembarske noći dok budu šetali ulicama grada koje okićne mnoštvom lampica i novogodišnjih ukrasa blistaju u mraku.

U danima decebmbra kada padne prvi sneg, nežne pahulje svojim kristalnim sjajem oteraju sivilo pozne jeseni i sve oko nas zablista beskrajnim sjajem. Drveće obučeno u belu odeću, travnjaci prekriveni belim tepihom i okićene ulice nas podsećaju da stiže zima, a sa njom Nova godina i novogodišnji pokloni kojima nas decembarski dani na svom odlasku daruju.

Boske

 

 Nailazi hladno doba godine

Po svemu, nailazi hladno doba godine.
Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka
Žitak od malo snega, malo mraka,
Kaplje niz sluh nam u dno pustoline.

 Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!)
I samo se tek po neko od nas seti
Kako su, koliko juče, goreli suncokreti
Iz bašta u predgra, sa suncem u semenkama.

O kako povijeni grabimo sad niz vlagu
I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim.
Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu.

 Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče
I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim
Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.

Stevan Raičković