zvezdica Carica Milica

Carica Milica je bila žena srpskog kneza Lazara. Njena ljubav ogromna prema mužu i braći, snaga, hrabrost i izdržljivost opevani su u narodnoj epskoj pesmi “Car Lazar i carica Milica”.

Milica je imala devetoro braće i noć uoči boja na Kosovu razmišljala je o njima. Bilia je pametna i znala je da je bitka unapred izgubljena i da su njen muž i njena braća spremni da braneći svoju zemlju i svoj narod umru na bojnom polju. Zato je za večerom, u intimoj atmosferi porodičnog doma zamolila svog muža Lazara do ne vodi svu njenu braću sa sabom, da joj ostavi barem jednoga kod kuće i tako ga sačuva od sigurne smrti. Svojom brigom i nežnom molbom za spas svoje braće Milica je pokazala svoju ljubav prema njima. Njena sestrinska ljubav je bila ogromna, a životi njene braće su joj bili važniji od svega. Jutro uoči polazka ona je dugo i nestrpljivo čekala trenutak kada će se srpska vojska pojaviti na kapiji dvora. Čim je ugledala Boška Jugovića, njenog najstarijeg brata čvrsto ga je zagrlila i tihim glasom zamolila da ne ide u bitku. Kada je odbio njenu molbu ona se nije predala, već je odmah pitala drugog brata Vojina, ali je ni on nije poslušao. Milica je veoma teško podnela njihovo odbijanje. Osetila je ogroman bol, pala na kamen i onesvestila se. Jutro posle bitke na prozor kule sletela su dva vrana gavrana. Iako su gavrani predstavljali smrt, imala je nadu da je bar neko ostao živ. Sluga Milutin je uništio njenu nadu tako sto je saopstio konačan ishod bitke. Milica je saznala za gubitak najmilijih. Bila je jaka i izdržljiva i iako je osećala ogroman bola u duši, prihvatila je svoju sudbinu kao božju volju.

Milica je bila pametna, osjećajna, izdržljiva i veoma hrabra žena. Mnogo je volela svoog muža i svoju braću. Njena velika sestrinska ljubav je simbol ljubavi koja nema granica i koja se ne može izmeriti i ni sa čim uporediti.

Boske

CAR LAZAR I CARICA MILICA

Književna vrsta:
Epska pesma iz ciklusa kosovskih pesama

Književni rod:
Epika

Tema:
Ljubav Milice prema mužu i braći, Lazarevo razumevanje i ljubav prema Milici.

Glavni likovi
Knez Lazar, car Milica

Ostali likovi
Boško Jugović, Vojin Jugović, sluga Milutin

Mesto i vreme radnje
Kruševac, nekoliko dana pre bitke na Kosovu polju

 

Analiza

Osnovni motiv u epskoj narodnoj pesmi ”Car Lazar i carica Milica” jeste motiv ljubavi i motiv razumevanja. Kada je u pitanju motiv ljubavi treba naglasiti da su u ovoj pesmi prikazane dve različite vrste ljubavi. Na prvom mestu je ljubav između muškarca i žene (ljubav između cara Lazara i carice Milice) Milice, a odmah zatim i sestrinska ljubav (Ljubav carice Milice prema njenoj braći). Motiv razumevanja je dat kroz Lazarovom odgovor na Miličinu molbu da joj oslobodi bar jednog brata od zakletve i tako ga sačuva od smrti. Lazar razume njenu ogromnu ljubav prema braći, brigu i strah, pa joj odobrava da ona sama izabere i ostavi u Kruševcu jednog od braće. Pored ova dva motiva, dat je i motiv izdaje koji se vrlo često sreće u epskim narodnim pesmama. Ovaj motiv je dat u završnim stihovima pesme u kojima MIlica proklinje

Kompozicija pesme se sastzoji iz tri dela;

Prvi deo -  Noć uoči bitke

Drugi deo - Jutro pre polaska u boj

Treći deo - Dan nakon Kosovskog boja

Prvi deo pesme: U prvom delu pesme, noć uoči Kosovskog boja knez Lazar večera u intimnoj atmosferi sa svojom suprugom Milicom. Milica je naslućivala kakav će biti ishod bitke. Turska vojska je bila nadmoćnija od srpske i bilo je gotovo nemoguće da  bude poražena. Znajući da je bitka unapred izgubljena i da će mnogi srpski junaci izgubiti svoj život želela je da sačuva živog živog makar jednog od braće. Zato je odlučila da zamoli svog muža, srpskog cara Lazara da joj ostavi makar jednog brata među živima tako što ga osloboditi zakletve.

"Car-Lazarem srpska kruno zlatna,
Ti polaziš sjutra u Kosovo,
S sobom vodiš sluge i vojvode,
A kod dvora nikog ne ostavljaš,
Care Lazo, od muškijeh glava,
Da ti može knjigu odnijeti

U kosovo i natrag vratiti;
Odvodiš mi devet mile braće,
Devet braće, devet Jugovića:
Ostavi mi brata bar jednoga,
Jednog brata sestri od zakletve!"

U ovoj Miličninoj molbi  se oseća njena velika ljubav prema braći i njena ogromna briga za njih, a u Lazarevom odobravanju njene molbe njegovo razumevanje i ljubav koju on prema njoj oseća. Polazeći od toga da je Lazar  prokleo sve one koji su srpskog roda, a ne odu na Kosovo, povlačenje svoje kletve i davanje blagoslova junaku koji neće otići u boju samo zato što je brat njegove žene je dokaz njegove ogromne ljubavi prema svojoj ženi.

"Gospo moja, carice Milice,
Kada sjutra bijel dan osvane,
Dan osvane i ograne sunce,
I vrata se otvore na gradu,
Ti išetaj gradu na kapiju:
Tud će proći vojska na alaje,
Sve konjici pod bojnim kopljima,
Pred njima je Boško Jugoviću,
I on nosi krstaša barjaka;
Kaži njemu od mene blagosov,
Nek da barjak kome njemu drago,
Pa nek s tobom kod dvora ostane."

Drugi deo pesme: Osvanulo je jutro i srpski junaci kreću u boj. Milica moli redom svakog od braće da ostane na dvoru sa njom i da ne ode u bitku. Želela je da ima barem jednog pored sebe na dvoru kao sigurnost i potporu.

Ruke sklopi bratu oko vrata,
Pa mu poče tiho govoriti:
"O moj brate, Boško Jugoviću,
Car je tebe mene poklonio
Da ne ideš na boj na Kosovo,
i tebe je blagosov kazao
Da daš barjak kome tebe drago,
Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,
Da imadem brata od zakletve."

Miličina braća nisu uslišili njene molbe i odbili su je. U razgovoru između Milice i njene braće provejavaju dva motiva, motiv sestrinske ljubavi i motiv izdaje. Onaj ko ne ode na Kosovo i ne brani srpsku zemlju smatran je strašivcem, slabićem i izdajicom.

Al' govori Boško Jugoviću:
"Idi,sestro, na bijelu kulu;
A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac;
Da mi reče družina ostala:
- "Gle strašivca Boška Jugovića!
On ne smjede poći u Kosovo
Za krst časni krvcu proljevati
I za svoju vjeru umrijeti!"

Miličin otac Jug-Bogdan i sedmorica braće Jugovića  više su voleli svoju čast i dostojanstvo od svog života. Želeli su da brane svoju zemlju i svoj narod od turskih osvajača, ne razmišljajući o ishodu bitke i svojoj smrti. Bili su svesni ljubavi svoje sestre i svojoj dužnosti prema njoj. Voleli su je, ali je njihova ljubav prema svojoj otadžbini je bila iznad svega. U boj ih je vodila dužnost prema svom caru i svom narodu i nisu želeli da je prekrše i izdaju. Više su voleli da poginu na Kosovu nego da ostanu živi i budu proglašeni izdajnicima srpskog roda. 

Veli njojzi Jugović Vojine:
"Idi, sestro, na bijelu kulu;
Ne bih ti se, junak, povratio,
Ni careve jedeke pustio,
Da bih znao da bih poginuo!
Idem, sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu prolijevati
I za vjeru s braćom umrijeti."

Milica je znala kakva je dužnost srpskih junaka i koliko njena braća vole i poštuju svoju zemlju, svog cara i svoj narod, ali se ipak nadala da će ljubav prema sestri da nadmaši sve. prevarila se. Odbijanje braće da ostanu sa njom i pruže joj podršku na dvoru strašno ju je pogodilo. Osećala se povređeno i iznevereno. Tuga, očaj i strah za svoju braću su je potpuno slomili i izgubila je svest.

Kad to viđe carica Milica,
Ona pade na kamen studeni,
Ona pade, pak se obeznani.
Al' eto ti slavnoga Lazara.
Kada viđe gospu Milicu,
Udriše mu suze niz obraze;

Videvši onesvećenu Milicu car Lazar je zaplakao i time je pokazao svu ljubav koju oseća prema njoj i ne samo to. Pokazao je da nije samo hrabar i odlučan državnik, nego i osećajan čovek čije je srce puno ljubavi.

Treći deo pesme: Carica Milica vodi razgovor sa gavranovima. Postavlja im pitanja, jedno za drugim, a on joj govore o krvavom ishodu Kosovske bitke. Iako je dobro znala da su gavrani ptice zloslutnice, potajno se nadala da su njen muž i njena braća preživeli bitku. Međutim, dolazak sluge Milutina raspršio je sve njene nade. Milica postavlja slugi pitanja, jedno za drugim,  o svom mužu, ocu, braći i srpskim junacima, nestrpljiva da sazna sve o njihovoj sudbini. Sluga je odgovario na Miličina pitanja i ona je saznala da su joj poginuli svi njeni najmiliji i ne samo oni, nego i svi ostali srpski junaci, sem Vuka Brankovića. Saznavši za tragičnu sudbinu srpske vojske i srpskih junaka Milica je ostala dostojanstvena u svom bolu. Bila je hrabra žena,  koja je i pored ogromnog bola u duši i neizvesne budućnosti uspela da sačuva prisebnost.

Pesma završava stihovima u kojima je posebno naglašen motiv izdaje. Vuk Branković je ostao živ i stoga je proglašem izdajicom, za raziku od Miloša Obilića koji je ubio Murata i dao svoj život za svoju zemlju i svoj narod. Blagosiljanje Miloša i proklinjanje Vuka Brankovića dati su u poslednjim srtihovima ove pesme.

"Miloš zgubi Turskog car:Murata
"I Turaka dvanaest hiljada;
"Bog da prosti, ko ga je rodio!
"On ostavi spomen rodu Srpskom,
"Da se priča i pripovijeda
"Dok je ljudi i dok je Kosova.
"A što pitaš za prokletog Vuka,
"Proklet bio i ko ga rodio!
"Prokleto mu pleme i koljeno!
"On izdade cara na Kosovu
"I odvede dvanaest hiljada,
"Gospo moja! ljutog oklopnika."

 

Istorijski osvrt o životu carice MIlice

Kneginja Milica bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Njen otac je bio knez Vratko, u narodu poznat kao Jug Bogdan, koji je pripadao lozi Nemanjića. Milica je rođena 1335. godine, a udala se za kneza Lazara 1353 godine. U “Žitiju kneza Lazara” iz 1392. godine, za kneginju Milicu se kaže: “Beše roda svetla i slavna i, naročito, od carskog nekog korena, plemena  svetog Simeuna Nemanje, prvog gospodina Srbima”.

Milica se pismenosti naučila na dvoru svojih roditelja. Od njih je dobila i osnovne hrišćanske pouke koje će ispunjavati tokom celog svog života. Bila je, kako ističe njen biograf, “svakim vrlinama ukrašena, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena”.

Kao rođaka cara Dušana, Milica je često je boravila na njegovom dvoru, Tu je upoznala i zavolela sa kneza Lazara. U braku sa njim  rodila je osmoro dece, tri sina i pet kćerki. Nakon pogibje kneza Lazara u Kosovskom boju 1389. godine, kneginja Milica je preuzela njegove državne poslove. Pored upravljanja državom Milica se bavila i književnošću. Kada je njen sin Stefan porastao i postao vladar, Milica je napustila državne poslove i sa Jefimijom, svojom rođakom, koja je bila udovica despota Uglješe otišla je u Ljubostinju, manastir koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila, dobila ime Evgenija i ostala do kraj svog života. Umrla je 1405. godine.

 

Car Lazar i carica Milica