BOSKE

Početak bune protiv dahija

Teško je bilo srpskom narodu pod jarmom surovih turskih osvajača. Dugogodišnje patnje i stradanja,  nepravda, nasilje, mučenja i ubijanja, nagomilali su ogromni bes i mržnju u srcima ljudi i dalo im snagu da se pobune protiv turskih dahija i  krenu u borbu za oslobođenje svoje zemlje. Cela Srbija se pohajdučila i digla na ustanak.

Da je došlo vreme za ustanak svedočili su i nebo i zemlja.  Nepokolebljiva odlučnost potlačenih i obespravljenih seljaka da se bore za svoju slobodu,  nepomirljivost sa ropstvom i želja za osvetom nisu bili sami po sebi dovoljni, već su se i nebeske sile osetile pozvanim da ih opomenu i podstaknu na otpor. Božji sveci iz carstva nebeskog slali su poruku na zemlju da je došao taj čas, a namučena raja sa zemlje, očiju uprtih u nebo, gledala je te nesvakidašnje nebeske prilike i tumačila ih kao poziv na ustanak. Pomračenje sunca i meseca, gromovi na Svetog Savu i krvavi nebeski barjaci za napćeni narod su bili božja opomena, znak od Boga u koga su čvrsto verovali da nema više čekanja. I dahije su gledale u nebo. Pojavljivanje različitih prirodnih pojava u vrlo kratkom periodu  nije ih ostavilo ravnodušnim. Ti nadmoćni turski silnici, nekada tako sigurni u sebe i svoju moć nad nejakim narodom, postali su sujeverni i skloni crnom razmišljanju i strahovanju. Osećajući uzavrelu srpsku krv, uspaničeni i uplašeni za svoju sudbinu čitali su zvezde oslikane u vodi staklene tepsije, a one su im poručivale da im se ne piše dobro.  Iz njihovog straha se rodio bes, a iz besa nasilje. Nemoćni da spreče ustanak i smire pobunjeni narod posekli srpske knezove i sve viđenije ljudi. Tako su još više rasplamsali mržnju prema sebi i pojačali želju srpskog naroda za osvetom.  Seča kneževa od strane turskih krvnika bila je poslednja kap koja je prelila čašu narodnog strpljenja i pokrenula borbu do konačnog oslobođenja.

Nebeske prilike i stanje naroda na zemlji spojeni zajedno u stihovima na jedan vrlo slikovit način opisuju situaciju u Srbiji pred Prvi srpski ustanak, surovost turske vojske prema srpskom narodu, nezadovoljstvo i bes potlačenih seljaka i njihova odličnost da pruži otpor i dignu celu zemlju se na ustanak. Dugih pet vekova patnji i stradanja ostavilo je duboke tragove na svim pokolenjima, ali i pored toga srpski narod nikada nije posustao, niti izgubio svoju veru u boga, nadu  i snove o slobodi.

Boske

POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA - Filip Višnjić

Književna vrsta:
Epska pesma iz ciklusa pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore

Književni rod:
Epika

Tema:
Seča srpskih knezova i početak bune srpskog naroda protiv turskih krvnika

Mesto i vreme radnje:
Srbija neposredno pre Prvog srpskog ustanaka 1804. godine

 

Analiza

"Početak bune protiv dahija" je najkrupniji biser u kruni naše epske poezije i predstavlja najpoznatiju i najznačajniju pesmu slepog guslara Filipa Višnjića. Istorijska osnova pesme je Prvi srpski ustanak i pogibija srpskih knezova i viđenijih prvaka koje su dahije pogubile u "seči knezova". Zbog nasilja, pljački, ubistava 1804. godine čitava se Srbija pohajdučila i digla na ustanak. Tok događaja daje se sa obe suprotstavljene strane – i sa srpske i sa turske. U uvodnim stihovima pesnik nam govori o nemogućnosti srpskog naroda da istrpi turski zulum i ističe s jedne strane neodlučnost srpskih knezova da  krenu u borbu, a s druge nepokolebivu odlučnost potlačenih i obespravljenih seljaka da pruže otpor surovim psvajačima.

Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
koja globa davati ne moze,
ni trpiti Turskoga zuluma

Uvod u dalji tok pesme karakteriše metafizički karakter. Božji sveci sa neba  poslali su Srbima poruku da je došlo vreme za dizanje ustanka  u vidu nesvakidašnjih prilika, a svaka od njij je ulivala strah kod pojedinca.  Nebeske prilike o kojima govori pesma, nisu plod mašte pevača i niti ih je on izmislio. One su se stvarno desile, a pevač ih je pesničkim jezikom kroz pesmu oslikao. Reč je o fenomenima koji su se dogodili neposredno pred ustanak i tokom njega, a to su pomračenje Sunca i Meseca, pojava komete, grmljavina u zimu i zemljotres. Totalno pomračenje Sunca koje se jasno videlo iz Beograda zbilo se početkom 1804. godine, a nekoliko dan pre toga i pomračenje Meseca. Godinama neposredno pred ustanak, od 1802. do 1804. dešavale i druge neobične i veoma retke prirodne pojave, i to ne samo nad Srbijom već i u okolnim zemljama, o čemu je izveštavala tadašnja štampa. Filip Višnjić je bio svedok svih tih nebeskih pojava, zapamtio ih i efektno iskoristio u pesmi da snažnom poetskom slikom istakne sudbinsku predodređenost i neminovnost podizanja ustanka. Prema narodnom verovanju pomračenje Meseca najavio je skoru propast turskog carstva dok je pomračenje Sunca bio loš znak za srpske vladare čime je nagoveštena propast ustanka i smrt vođe srpskih ustanika, Đrorđa Petrovića zvanog Karađorđe.

Nebom sveci staše vojevati;
I prilike različne metati
Viš' Srbije po nebu vedrome;
'Vaku prvu priliku vrgoše:
Od Tripuna do svetoga Ðurđa
Svaku noćcu mesec se vataše;
Da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.

Sa jedne strane pesnik opisuje raju i nebeske prilike, a sa druge strane sagledava Turke i njihovu reakciju na sve ono što se na nebu dešava.  Okupljeni na ,,Na Nebojšu kuli' Turci su gledali svoju sudbinu i kukali, jer im se nije svidelo ono što su na nebu videli.

Sve sedam se sastalo dahija;
Bijogradu na Stambol-kapiji,
Ogrnuli skerletne binjiše,
Suze rone, a prilike glede;

Opisujući turske dahije kako uspaničeno gledaju šta im je činiti, pesnik ih na neki način ismejava i umanjuje njihovu snagu i nadmoćnost  u odnosu na srpsku raju. Značenja prirodnih pojava na nebu, dahije su tumačile pomoću zvezda uhvaćenih u staklenu tepsiju i svoje "knjige indžijele".  Uvidevši da im se dobro ne piše, da bi preduhitrili Srbe i sprečili njihovu pobunu, odlučili su da poseku sve  srpske knezove i viđenije ljude. Sa ovakvom odlukom se nije slagao iskusni starac Fočo,  napominjući da će seča knezova još više rasplamsati pobunu.

,,Uzmi sinko Fočić Mehmed-aga,
uzmi slame u bijelu ruku,
Mani slamom preko vatre žive,
Il' ćeš sa tim vatru ugasiti,
Ili ćeš je većma raspaliti.

Mudri Fočo je bio u pravu. Pokolj srpskih knezova ubrzao je pripreme za ustanak,  cela zemlja se pohajdučila, a mnogi miroljubivi Turci po gradovima počeli su da beže iz Srbije bojeći se osvete rasrđenih Srba. Mudri Karađorđe je uspeo da utekne Tutcima i da uzbuni čitavu zemlju:

Turci misle da je raja šala,
al’ je raja gradovima glava;
usta raja ko iz zemlje trava,
u gradove saćeraše Turke.

Vrlo brzo se narodni ustanak rasplamsao, a Filip Višnjić daje možda najlepši opis tadašnje situacije, čija analiza i interpretacija mogu samo da naruše lepotu jednog od najlepših motiva u ovoj pesmi:

Kad je Đorđe Srbijom zavlado
i Srbiju krstom prekrstio
i svojijem krilom zakrilio
od Vidina pak do vode Drine,
od Kosova te do Biograda…

Pesma se završava stihovima o srpskim knezovima i njihovom pogubljenju, pri čemu je pesnik na veoma lep i interesantan način dao opis Birčanin Ilije, kneza čiji je lik stvoren po uzoru na neustrašivog srpskog junaka Marka Kraljeviča, koga su se i age plašile. U pesmi je posebno interesantan i deo u kome Mehmed aga opisuje svakog kneza ponaosob i za svakog ima razlog zašto bi ga pogubio. Za istoriju je vrlo važna naliza stihova u kojima se pominju Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović. Kako peva Filip Višnjić, obojica srpskih velikaša su tražili od Mehmed age da im poštedi život, a zauzvrat da mu daju novac, što Mehmed aga nije prihvatio.

A kad viđe obor-knez Aleksa,
Da će Turci oba pogubiti,
Tad on reče Fočić Memed-agi:
"Gospodaru Fočić Mehmed-aga!
Pokloni mi život na mejdanu,
Evo tebi šest kesa blaga."
Memed-aga govori Aleksi:
"Ne mogu te, Aleksa, pustiti,
Da mi dadeš i sto kesa blaga."
Al' besjedi Birčanin Ilija:
"Gospodaru, Fočić Mehmed-aga!
Evo tebi i sto kesa blaga,
Pokloni mi život na mejdanu."
Veli njemu Fočić Mehmed-aga:
"Ne budali, Birčanin Ilija!
Tko bi gorskog upustio vuka?"

Pored posečenih srpskih knezova, vrlo važan lik pesme je i vožd Karađorđe. On se pojavljuje u drugom delu pesme i Višnjić ga opisuje kao junaka i izuzetno poštovanog čoveka, što prema postojećim istorijskim podacima i jeste bilo tako, ističuči njegovu hrabrost, odlučnost, mudrost i želju da konačno oslobodi svoj narod od turskog osvajača. Takođe, u pesmi ne treba zanemariti ni opis turskih dahija. Njihove osobine su: bahatost, osionost i siledžijstvo nad namučenom srpskom narodu. Iako su u jednom trenutku osetili strah, on je brzo nestao, a zamenila ga je želja za osvetom koju su i sproveli.. Iako ih starac Foča savetuje šta treba da rade, upozoravajući ih da će ako poseku viđenije Srbe, nestati i Srbi i Tursko carstvo, dahije se oglušuju o njegove savete i čine ono što najviše vole, da muče i ubijaju.