Vojvoda Prijezda
Vojvoda Prijezda je veliki vojskovođa iz grada Stalaća koji se suprotstavio turskom caru i njegovim ponižavajućim zahtevima. Ponosni Prijezda više je voleo da časno umre nego da živi bez časti i poštovanja.
Kada je turski car zatražio od vojvode Prijezde da mu preda tri svoja dobra: vernu ljubu Jelicu, konja Ždrala i sablju navaliju, hrabri vojvoda je to odlučno odbio. Prkosno je poručio caru da mu ne da nijedno njegovo dobro i da se ne plaši ni njega ni njegove moćne vojske. Prijezda je bio u mogućnosti da bira između života bez časti i borbe za čast, ali nijednog trenutka nije imao dilemu šta mu je činiti. Čim je pročitao careve zahteve, izabrao je da se bori za ono što je njegovo i da časno umre ako u tome ne uspe. Bio je ponosan, hrabar i odlučan u svojim namerama. Ni pod koju cenu nije želeo da popusti pred ucenom pohlepnog Turčina. Kada je shvatio da je turska vojska mnogo jača od njegove i da ne može da sačuva svoja dobra odlučio je da ih sam uništi i nakon toga ode u smrt. Odsekao je glavu svome konju Ždralu, da ga turski car ne jaše i slomio sablju navaliju, svoju desnu ruku, da je turski car ne paše. Voljenoj ženi Jelici nije mogao da naudi. Puno ju je voleo i verovao joj je, tako da joj je dao da sama izabere da li će sa njim u smrt poći ili će ljuba Turčinova biti. Razumna i odana Jelica ga nije izneverila. Više je volela da časno pogine sa svojim mužem nego da svoju veru pogazi. Držeći se za ruku svoju vernu ženu Prijezda je skočio u hladnu Moravu, a turski car je ostao praznih ruku.
Vojvoda Prijezda je hrabro i odlučno ušao u borbu sa mnogo jačim neprijateljem da bi odbranio ono što voli i što mu s pravom pripada. Iako je u toj neravnopravnoj borbi izgubio sva svoja dobra i svoj život, on je iz nje izašao kao moralni pobednik, jer nije izgubio svoju čast i svoje dostojanstvo.
Boske
SMRT VOJVODE PRIJEZDE
Književna vrsta:
Epska pesma iz pokosovskog ciklusa pesama
Književni rod:
Epika
Tema:
Herojska odbrana grada Stalaća i
samopožrtvovanost vojvode Prijezde i njegove žene
Jelice.
Analiza
Smrt vojvode Prijezde je epska pesma o antičkom heroizmu branilaca grada Stalaća od zloglasnog turskog neprijatelja. Iako je epska pesma ona u sebi ima lirskih i dramskih elemenata. Ona je drama koja se razrešava na intimnom planu, u odluci Prijezdine žene Jelice (za nju se kaže ne samo da je "verna ljuba" nego i "gospođa razumna") da dobrovoljno prati u smrt svoga muža mesto da ljubi "na sramotu Turke".
Početak pesme: Pesma počinje ponižavajućim pismom turskog cara Mehmeda koje je upućeno vojvodi Prijezdi. U pismu Mehmed traži ono što je Prijezdi najvrednije: njegovu sablju, konja Ždrala i ženu Jelicu.
"O Prijezda, vojvodo stalaćka!
Pošlji meni do tri dobra tvoja:
Prvo dobro, sablju navajliju,
Koja seče drvlje i kamenje,
Drvo, kamen i studeno gvožđe;
Drugo dobro, Ždrala konja tvoga,
Koji konjic može preletiti
Zasobice i po dva bedema;
Treće dobro, tvoju ljubu vernu."
U ovom delu pesme pesme je upotrebljena stilska figura gradacija. Turski sultan nabraja šta želi od vojvode Prijezde, počinjući od onoga što najmanje vredi (sablja), a završavajući sa onim što vredi najviše (Jelica ).
Zaplet: Vojvoda Prijezda se suprotstavlja caru Mehmedu i odbija da ispuni njegove zahteve. Kao odgovor na Prtijezdinu neposlušnost, Mehmed šalje silnu vojsku da zauzmem grad Stalać. Jaka i brojnija turska vojska izvršila je opsadu grada, ali se Prijezda nije uplašio ni siline ni nadmoći svog neprijatelja. Bio je izuzetno hrabar, častan i odlučan čovek spreman da žrtvuje i svoj život, samo da se ne pokori volji turskog okupatora. Nijednog trenutka se nije dvoumio šta će da učini. Jednostavno, njegova čast je bila iznad svega, pa i iznad njegovog života.
"Car-Mehmede, turski gospodaru!
Kupi vojske koliko ti drago,
Pod Stalaća kad je tebi drago,
Udri Stalać kako ti je drago,
- Ja ti dobra ne dam nijednoga;
Ja sam sablju za sebe kovao,
A Ždrala sam za sebe hranio,
A Ljubu sam za sebe doveo;
Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
Diže vojsku turski car Mehmede,
Diže vojsku, ode pod Stalaća
Vrhunac: Pijezda je tri godine odolevao opsadi turske vojske, ali su Turci bili mnogo jači. Svestan da ne može odbraniti on donosi odluku da uništi sva svoja dobra. Konju Ždralu je odsekao glavu, polomio je sablju navaliju, ali nije mogao da naudi svojoj ženi Jelici zbog velike ljubavi koju je prema njoj osećao. Dao joj je da bira da li će sa njim časno poginuti ili ljuba Turčinova.
"Jao Ždrale, moje dobro drago,
Ta neka te turski car ne jaše!"
Prebi britku sablju navaliju:
"Navalija, moja desna ruko.
Ta neka te turski car ne paše!"
Pa otide gospođi u dvore,
Pa gospođu prihvati za ruku:
"O Jelice, gospođo razumna,
Ili voliš sa mnom poginuti,
Il' turčinu biti ljuba vjerna?"
Suze roni Jelica gospođa:
Jelica nije bila samo verna supruga, nego i kao veliki rodoljub. Ona, ni po cenu svog života nije želela da se odrekne svoje vere, niti da izda svoga muža. Postupila je baš onako kako se i očekivalo od hrabre i razumne žene koja voli svoga muža i odana mu je.
"Volim s tobom časno poginuti,
Neg' ljubit na sramotu Turke,
Neću svoju veru izgubiti
I časnoga krsta pogaziti."
Rasplet: Žrtvovanje vojvode Prijezde i njegove žene Jelice. Ne mogavši da pobedi silnu tursku vojsku i odbrani svoja dobra od pohlepnog turskog cara, Prijezda je sa svojom ženom Jelicom skočio u hladnu Moravu. Više voleo da časno umre, nego da izgubi svoje dostojanstvo i doživi poniženje.
Uzeše se oboje za ruke,
Pa odoše na bedem Stalaća,
Pa besedi Jelica gospođa:
"O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda othranila,
Nek Morava voda i sahrani!"
Pa skočiše u vodu Moravu.!
Epilog: Osvojivši Stalać turski car Memed je doživeo razočaranje, jer osim grada nije osvojio nijedno dobro vojvode Prijezde, niti je uspeo da ga pokori i ponizi. Ostao je praznih ruku, nezadovoljan i besan, a njegovo ljutnja se ogleda u proklinjanju grada Stalaća:
Ljuto kune turski car Memede:
"Grad-Stalaću, da te Bog ubije!
Doveo sam tri hiljade vojske,
A ne vodim nego pet stotina."
