Verenici                  

Dok je sedeo u kolima opijen mirisom tek sakupljenog sena i gledao kako sunce zalazi za horizont, osmogodišnji Andreas je čuo glas svog oca i istog tenutka njegovom sanjarenju je došao kraj. Nije znao da li ga je otac video i plašio se njegove reakcije, a kada je čuo da ga zove mangupom i seljaku priča o njemu, zadrhtao je i uplašeno se zgrčio u senu, osećajući vrtoglavicu i malaksalost. Bio je siguran da otac zna njegovu tajnu i da ga je majka izneverila, iako mu je bila obećala da ga neće odati sve dok istu stvar ne ponovi.

 Andreasova tajna je bila to  je bio zaljubljen u devojčicu Juliju i da je često sa njom boravio u pojati punoj slame. Jednom, dok su ležali u slami, sami, jedno pored drugog, Julija je zažmurila, a on ju je poljubio. To je bio njihov prvi poljubac. Bili su iznenađeni i uplašeni zbog svoje reakcije i nisu želeli da iko sazna za njihovu tajnu, ali je ona ipak otkrivena. Radoznali dečak Farkaš ih je zatekao u pojati i optužio da su muž i žena što je Juliju rasplakalo, a u Andreasa toliko razbesnelo da ga je jako ošamario. Shvativši da je njegova tajna otkrivena, odlučio je pobegne od kuće. U svojoj glavi je pravio planove za svoju budućnost i razmišljao šta će biti kada poraste. Do mraka se krio u vrbaku na obali reke, a kad je pala noć zahladnelo je, pa je drhtao i od straha i od hladnoće. Hteo je  je da ode nekamo daleko, ali nije želeo da se njegova majka brine i umre od žalosti za njim, pa se odazvao sestri koja ga je kroz vrbak zabrinuto dozivala. Srce mu se bilo steglo, a oči zasuzile od pomisli da njegova majka sazna za ono što se desilo. Bilo ga je sramota i nije želeo da izađe iz vrbaka, ali kada je čuo njen zabrinuti glas na sve je zaboravio.  Obrisao je suzne oči i izašao iz svog skrovišta nadajući se da majka neće ništa primetiti, ali ona je  videla njegove uplakane oči i morao joj reći šta se zbilo, ali ne celu istinu. Ni za šta na svetu joj ne bi priznao da je postao Julijin verenik. Rekao je samo ono što se moralo reći, da se krio sa njom u pojati, da ga je Farkaš zbog toga zadirkivao i da ga je on zbog toga ošamario. Nadao se da će njegova i Julijina tajna ostati srivena. Prevario se. Majka je znala sve.

Slušajući razgovor oca i seljaka, shvatio je da i njegov otac zna sve, a sudeći po njegovim rečima učinio je nešto što se od sramote ne može ni reći. Zato se duboko zavukao u seno,  začepio uši rukama i zažmurio. Činilo  mu se da će umreti od stida i žalosti. Otvorio je oči tek kada je nastupila tišina.  Video je kako njegov otac sa štapom u ruci i tvrdim crnim šeširom, zaostaje za kolima i kako se ocrtava na purpurnom horizontu. Ostao je sam, postiđen i tužan ne znajući da je sve što je čuo pogrešno protumačio.

Boske

 

VERENICI - Danilo Kiš

Književna vrsta:
Kratka priča iz zbirke "Rani jadi"

Književni rod:
Epika

Tema:
Sećanje dečaka na svoje detinjsvo i neprijatnosti koju je doživeo zbog svoje prve ljubavi

Mesto i vreme radnje:
Malo selo u mađarskom, prva polovina dvadesetog veka

Glavni lik:
Andreas Sem

 

Analiza

Kratka priča "Verenici" deo je autobiografske zbirke kratkih priča „Rani jadi“. U ovoj zbirci Danilo Kiš se se priseća svog ranog detinjstva i iz perspektive osmogodišnjeg dečaka po imenu Andreas Sam pripoveda doživlaje koji su desili u njegovoj ranoj mladosti i koji su uticali na njegov život.

Priča "Verenici", kao i većina ostalih priča iz ove zbirke, napisana je u trećem licu jednine. Njena kompozicija se može podeliti na četiri dela.

Prvi deo priče:  U ovom dele priče opisan je razgovor Andreasovog oca i seljaka iz kojeg Andreas spoznaje kako je njegov otac saznao za nezgodu koja mu se dogodila, a koju je hteo od njega da sakrije. Bilo mu je teško što je njegova tajna otkrivena, a najviše ga je zabolelo to što ga je njegova majka izneverila iako mu je obećala da neće ocu reći ništa. Na samom početku priče spominje vreme kad njegov otac nije pio. Kiš je još u ranom detinjstvu bio suočen s alkoholičarem u porodici, što je na njega ostavilo veliki  trag i upravo zbog toga  imao je potrebu da više puta naglasi kako tada njegov otac nije pio. S druge strane, naglasio je i svoj težak život.  Bili su  prilično siromašno i bio je primoran još kao dečak da radi kako bi sebi i svojoj porodici obezbedio bar nekakvu egzistenciju: „Bilo je to u vreme kada njegov otac još nije pio (zapravo između dva Velika opijanja, kako je kasnije govorila njegova majka) i kada on, Andreas Sam, još nije služio kod seljaka“.

Drugi deo priče: Kako bi čitalac saznao o kakvoj se Andreasovoj nezgodi tačno radi i šta je to u dečaku izazvao takav sram i nelagodu, u ovom delu je dečak se seća celog događaj. Tako čitalac saznaje za dečakovu simpatiju Juliju i njihov prvi poljubac, njegov sukob sa dečakom Farkašom, kao i dečakovo priznanje sebi da je pogrešio, te da bi bilo najbolje da pobegne iz sela i nikad se više ne vrati. Kroz opis devojčice Julije: „Imala je pletenice iste boje kao slama, prćast pegav nos i velika usta. Mirisala je na sasušenu divlju detelinu“  iskazan je piščev osećaj za detalje i estetiku, a kroz želju za bekstvom njegov avanturistički duh i potreba da pobegne iz svoje bliže okoline s kojom je bio veoma nezadovoljan.

Treći deo priče: U ovom delu priče dečak se priseća svoje odluke da pobegne i toga zašto njegovo  bekstvo nije bilo moguće. Razlog nije taj što nije dovoljno odrastao za bekstvo i što nije imao novac, nego znog toga što bi bekstvom jako rastužio svoju majku, a to nikako nije mogao da si dopusti: „Možda će mu majka umreti od žalosti ako se on ne vrati kući prije mraka. Zato je rešio da odloži svoje putovanje i da dođe bliže selu“. Uzimajući ovakvo razmišljanje u obzir, dolazi se do zaključka kao je dečak još u tako ranoj dobi bio jako emotivno privržen majci, no isto tako i odgovoran jer je znao šta bi njegov odlazak značio za jednu siromašnu porodicu gde je on bio prva osoba koja će morati da pomogne ocu da ih prehrani. Sestri je ispričao sve, a majci samo ono što se moralo reći.

Četvrti deo priče: U zadnjem delu priča se vraća ponovo na početak. Dečak gleda svog oca kako se udaljava. Poslednja rečenica priče zapravo priziva dečakovo sećanje na oca, odnosno opisuje ga onako kako ga je dečak zapamtio i zadržao u mislima mnogo godina posle. Kao visokog čoveka sa štapom, čija se silueta ocrtava na purpurnom horizontu.

 

VERENICI - Danilo Kiš