Sudbina ratnih vojnih invalida u pripoveci "Sve će to narod
pozlatiti"
U pripoveci “Sve će to narod pozlatiti” pisac opisujući tragičnu sudbinu sina kazandžije Blagoja koji ostao bez noge na bojnom polju govori o teškom položaju ratnih vojnih invalida nakon povratka sa ratišta i nehumanom odnosu države prema njima.
Rizikujući život u borbi za slobodu svoje otadžbine mnogi srpski vojnici su se vraćali kući kao ratni vojni invalidi, nadajući se da njihova žrtva nije uzaludna i da će se država brinuti o njima onako kako to dolikuje. Ali, njihove nade su bile varljive, a očekivanja uzaludna. Iako su za svoju otadžbinu lili krv i gubili delove svoga tela niko se o njima nije brinuo. Bili su prepušteni sami bez obzira na stanje u kome su se nalazili i mnogi su da bi preživeli završavali svoj život na ulici kao prosjaci.
U ratnim godinama život celokupnog naroda u Srbiji je bio mnogo težak, ali ipak, najteže je bilo ratnim vojnim invalidima. Oni su na svojim leđima nosili breme lošeg stanja u državi, trpeli najveću nepravdu i na svojoj koži najviše osećali posledice rata. Osakaćeni i fizički nesposobni da zarađuju za život, okruženi ravnodušnošću ljudi i nebrigom države, živeli su životom nedostojnim čoveku koji se za svoju svoju zemlju časno borio i za nju krv prolivao. Kao pojedinci bili su nemoćni i za državu potpuno nevažni. Ona nije brinula ni za njihovo duhovno, a ni materijalno stanje. Osuđeni na život bez smisla, odbačeni od okoline i zaboravljeni od svih, pokušavali su sami da se izbore sa nedaćama koje su ih snašle. U borbi za slobodu svoje zemlje i svog naroda izgubili su delove svoga tela, a živeći u bedi od milostinje drugih, izgubili su i svoje ljudsko dostojanstvo. Osećali su se bezvrednim, kao da su niko i ništa, a u njihovom srcu i duši tinjali su gorčina i ogromna patnja. Kako je vreme prolazilo, tako je nestajao i onaj poslednji tračak nade u srcu svakog od njih da će njihovu bol i patnju narod razumeti i da će ih on umesto države pozlatiti. Pozlatiti nešto znači spoljašnjost prekriti zlatom i sjajem, sakriti ono što se nalazi ispod pozlate i učiniti da izgleda lepše nego što jeste. Ali, ta pozlata ne traje večno. Ona vremenom bledi, skida se i troši, kao što se troše ljubav, sažaljenje i milost prema nekome ko je osakaćen u životu. Takva sudbina zadesila je i srpske vojne invalide. Telo nekada snažnog i hrabrog vojnika pretvoreno u telo bogalja svi su izbegavali. Osećanje ljubavi i poštovanja prema nastradalom mladom čoveku, samilost, sažaljenje, dobrota i plemenitost su polako nestali, a nesrećni i ogorčeni invalidi prepušteni su na nemilost i nemilost samo sebi i nikome više.
Tragedija ratnih vojnih invalida ne sme da ima granice ni u vremenu ni u prostoru. Oni su svojom žrtvom zadužili i svoj narod i svoju državu i ako ostanu zaboravljeni, onda je njihova tragedija kolektivna i potpuna. Svaku državu, vlast i društvo koje se ne brine o ljudima koji su se za njihovu dobrobit žrtvovali treba osuditi i žestoko kritikovati kao što je to i uradio autor ove pripovetke.
Boske
SVE ĆE TO NAROD POZLATITI - Laza Lazarević
Književni rod:
Psihološka pripovetka
Književni rod:
Epika
Tema:
Težak položaj ratnih vojnih invalida u Srbiji
Mesto i vreme radnje:
Srbija krajem 19. veke, neposredno posle završetka srpko-turskog
rata
Glavni likovi:
Kazandžija Blagoje, kapetan Tanasije Jeličić
Kompozicija dela
Početak radnje: U prvom pasusu je obrađen motiv socijalno-ekonomskih prilika meštana. Oni lažu o razlozima zašto idu peške do kuće, a ne kolima koja se plaćaju. Svi znaju da je to laž, ali je prihvataju jer je korisna i za one koji je izgovaraju i za one koji je prećutno potvrđuju kao istinu. Pored svog unutrašnjeg nemira imaju i materijalnih problema i zajedno nam svedoče o teškom, ratnom periodu. Nakon opisa pristaništa,pisac nas u priču uvlači prikazujući iščekivanje broda od strane dvojice likova, starog kazandžije Blagoja koji čeka svog ranjenog sina i mladog oficira srpske vojske koji čeka ženu i dete iz ratnog područja. Dramski zaplet je ostvaren preko kontrasta između ova dva lika. Njihov položaj i značaj je različit u društvu. Blagoje dolazi iz naroda i predstavnik je mase, a kapetan je deo određene, izabrane grupe ljudi. Njih dvojica povezuju ista osečanja: strepnja, nemir i strah, ali ih potpuno drugačije manifestuju. Blagoje pokazuje otvoreno svoja osećanja i oslobađa se straha pričom, dok oficir ćuti i zadržava svoja osećanja unutar sebe.
Zaplet: Dolazak broda. Blagoje ne prepoznaje svog ranjenog sina. Nada se da je on lakše ranjen i ne želi da prihvati realnost da bi mogao da bude bez ruke i noge. No, kada ga prepozna doživljava šok i onesvešćuje se. Kapetanova žena i sin dolaze živi i zdravi. Iz tuđe nesreće, kapetan i njegova žena su uvideli vrednost svoje sreće.
Vrhunac: Ne mogavši prihvatiti istinu koja ga je potpuno dotukla Blagoje pokušava da ublaži situaciju i traži izlaz u pomoći okupljenog naroda. Viče i ponavlja mnogo puta da će narod sve to pozlatiti, da će umeti da ceni i pomogne žrtveniku rata. Ponavlja iste reči da bi ubedio sebe u to i da bi olakšao bol koji i sin i on osećaju. Kada narod poče da mu daje priloge, počevši od kapetana Tanasija, sin je shvatio svoju tragičnu sudbinu, da je ništa drugo sem invalid i prosjak u svačijim očima. Primajući pomoć i razne sitnice od ljudi, znao je da mu to u stvari neće pomoći, da je njegova situacija bezizlazna i da je osuđen na život pun besmisla. I Blagoje je morao da prihvati realnost, da je njegov sin bogalj i prosjak.
Epilog: Pripovetka se uavršava sa opisom života glavnih likova. Kapetan Tanasije živi srećno, Blagojev sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i prosi, a nesrećni Blagoje se propio i umro.
Laza Lazarević se smatra tvorcem srpske psihološke pripovetke. Pripadao je piscima realizma, pravcu koji se pojavio početkom 19. veka i koji je verno, bez strasti i objektivno prikazivao stvarnost. U pripovetci "Sve će to narod pozlatiti" primenio je četiri načina pripovedanja: hronološko pripovedanje praćenje događaja koji su unutar pripovednog sižea, kako se oni nižu kroz samu strukturu priče), retrospektivno pripovedanje (predstavljanje događaja koji su se odigrali pre onog trenutka radnje u kome se saopštavaju u pripoveci), deskripcija (izgled pristaništa i mehane - enterijer i eksterijer i izgled i ponašanje likova - portret) i anticipacija (predstavljanje pojave koja tek treba da se desi, kao da se već desila).
