zvezdica Stojan Janković

 Stojan Janković je bio poznati uskok, hrabri junak i zaštitnika porobljene raje koji je odmah posle ženidbe odveden u ropstvo iz koga je pobegao svojoj kući baš u trenutku kad mu se voljena žena preudavala.

Tokom dugogodišnjeg boravka u zatočeništvu Stojan se nije pretvorio  u mračnog osvetnika koji želi da iskali svoj nagmilani bes godinama skupljan u mračnoj tamnici turskog zatvora i osveti se zbog bola i patnje koje je pretrpeo. On je ostao onakav kakav je i bio, hrabar i izdržljiv junak, odlučan da izdrži svako iskušenje pred koje ga život stavlja.  Bio je pun ljudskih vrlina i bez ijedne mane, pravi vitez spreman da i u toj teškoj i nadasve bolnoj situaciji u kojoj se našao viteški postupi.  Nije bio ljut zbog udaje svoje žene, niti se osećao izdanim, jer je znao da mu je ona bila verna i da je čekajući njegov povratak žrtvovala najlepše godine svog života, ali ga je zbog tog saznanja srce mnogo bolelo. Njegova nežna i napaćena duša je čeznula za ljubavlju i toplinom. Želeo je da sve probleme reši na miran način i zato, umesto neprijateljstva prema svatovima i grubog prekida tog nedoličnog veselja u svojoj kući, on peva pesmu nadajući se da će ga žena po stihovima prepoznati. U tim teškim trenucima Stojan je pokazao svu svoju veličinu, snagu i izdržljivost  junaka sa nadljudskim osobinama, ali i tihu patnju i bol koji oseća jedan sasvim običan, nežan i osećajan čovek. Kada ga je žena prepoznala i i od udaje odustala, Stojanova bol, patnja i tuga postali su prošlost.

Janković Stojan je bio je bio baš onakav kakav po naodnom shvatanju treba da bude junak ogromnih ljudskih i viteških kvaliteta. Bio je čvrst kao stena, nesalomiv, hrabar i častan junak, ali i dobar i duševan čovek, srca velikog za ceo svet, pun ljubavi, toplote i razumevanja.

Boske

 

ROPSTVO JANKOVIĆ STOJANA

Književna vrsta:
Epska pesma (balada) iz ciklusa uskočkIh pesama

Književni rod:
Epika

Tema:
Povratak Stojana iz ropstva. Ljubav i vernost njega i njegove ljube pobeđuju sva iskušenja

 

Analiza

Pesma "Ropstvo Janković Stojana" je jedna od najlepših epskih pesama jer govori o vernosti i ljubavi koja preživljava sva iskušenja. U ovoj pesmi nisu opevane junačke borbe hrabrog uskoka, već porodična ljubav i toplina, radost, stradanje i tuga. Narodni pesnik je potpuno zapostavio portret glavnog junaka, njegov uskočki život i junačku prošlost. Težište pesme je prebačeno na njegove ljudske i viteške kvalitete, njegova osećanja i privrženost svojoj porodici i ženi koju voli. Pesma je nastala na istorijskoj osnovi nakon povratka Janković Stojana, poznatog junaka i zaštitnika porobljene raje iz dugododišnjeg ropstva u trenutku kad mu se žena preudaje. Kroz pesmu je obrađen odisejevski motiv – “povratak muža i njegovo prisustvo na svadbi svoje žene”. Stojan se viteški ponašao na svadbi, nije nastupio neprijateljski već je pesmom o ptici lastavici koja je vila gnezdo devet godina, pa ga razvila, svojoj ženi poslao poruku da je živ, da je još uvek voli i silno pati, jer nije pored njega. Taj njegov simboličan govor izrečen u metafori niko drugi nije razumeo osim nje same. Prepoznavši se u pesmi ona odustaje od udaje. Bezgranična radost Stoajnove ljube i sestre zbog njegovog povratka iz ropstva brzo je smenjana neočekivanom tragikom. Cela pesma se zasniva na kontrastu emocija. Stalno se smenjuju tuga i radost, nesreća i sreća, zadovoljstvo i patnja. Kada to smenjivanje bude naglo, nastaje lom u duši i na kraju smrt, u koju opijena srećom odlazi Stojanova majka, saznavši da joj je sin živ i da se vratio kući. Zbog prisustva i epskih i lirskih elemenata, iskazanih na jedan dramatičan način ova pesma se može svrstati u balade.

Početak: U uvodnom delu narodni pevač nas informiše kako su Turci posle osvajanja Kotara u ropstvo odveli Smiljanić Iliju i Janković Stojana. Da naglasi veličinu patnje ovih junaka pevač kaže da su im kod kuće ostale ljube od petnaest odnosno nedelju dana, što znači da su u ropstvo odvedeni mladi, odmah posle ženidbe. U ropstvu su proveli "devet godina i desete za sedam meseci" i na kraju su uspeli da pobegnu.

Kadno Turci Kotar porobiše,
poaraše dvore Jankovića,
zarobiše Smiljanić-Iliju,
zarobiše Janković-Stojana.
U Ilije mlada osta ljuba
mlada ljuba od petnaest dana;
u Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od neđelje dana.
U Stambol i' odvedoše Turci,
pokloniše caru čestitome.
Tamo bili za devet godina
i desete za sedam mjeseci,
tamo i' je care poturčio,
kod sebe im dvore sagradio

Zaplet: Ilija i Stojan se vraćaju iz ropstva. Kad su bili blizu Kotara, Ilija ide "dvoru bijelome", a Stojan svraća u vinograd gde pronalazi majku koja tuguje. Odlazi prvo u vinograd koji je svojim rukama zasadio, da vidi u kakvom je stanju, da li ga je neko održavao sve te godine i nadao se njegovom povratku ili je propao i pust kao i njegov dom. Tamo zatiče svoju majku kako plače i spominje svoga sina.

Stojan ode svome vinogradu.
Nađe majku Janković Stojane,
nađe majku u svome vinogradu;
kosu reže ostarila majka,
kosu reže pa vinograd veže,
a suzama lozicu zaliva
i spominje svog Stojana sina;
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Majka te je već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću;
snajo Jelo, nenošeno zlato!"

 U tužbalici Stojanove majke gradacijski su poređane dve metafore. Majka Stojana poredi sa jabukom od zlata, a za snahu kaže da je nenošeno zlato, što je vrednije od zlatne jabuke. Na prvi pogled čudno je da neko voli snahu više od sina, ali u sledećim stihovima sledi objašnjenje. Stojanova žena je dugo čekala da joj se muž vrati i nijednog trenutka nije ga zaboravila, dok majka koja ga je rodila i odgojila, nije mogla da se seti njegovog lika, niti da ga prepozna.

Stojan se javlja svojoj majci, ne sluteći da ga majka neće prepoznati.

Božio je Janković Sojane:
"Božija pomoć, sirotico stara!
Zar ti nemaš nikoga mlađega
da tebeka vinograd uradi,
već posrćeš stara i nevoljna?"
Ona njemu bolje odgovara:
"Živ mi i zdrav, delijo neznana!
Nemam, rano, nikoga mlađega,
do Stojana jedinoga sina.
Njega jednog zarobiše Turci,
a i njega i Iliju moga,
Stojanova brata stričevića.

Vrhunac: Stojan hita kući svojoj ljubi i tamo zatiče svatove. On je junak, hrabar i neprkosnoven, velikog srca, spreman da istrpi sve nedaće koje mu život nameće. Ne sukobljava sa sa svatovima iako su oni tu, u njegovom domu, već im se obraća s molbom da zapeva, nadajući se da će iz stihova njegova žena shvatiti da se vratio. Tako i biva i ona otkazuje venčanje. U stihovima njegove pesme data je najlepša alegorija naše epske poezije:

"Vila gnjizdo tica lastavica,
Vila ga je za devet godina,
A jutros ga poče da razvija;
Doleti joj siv-zelen sokole
Od stolice cara čestitoga,
Pa joj ne da gnjizdo da razvija".

Rasplet: Stojanova Ljuba iz stihova pesme shvata da je ispred njen muž. Sledi dirljiva slika susreta brata i sestre. Umesto svoje ljube Stojan mladoženji daje rođenu sestru. Steću i zadovoljstvo zbog ovakvog razvoja događaja zamenjuje tuga zbog smrti Stojanove majke.

Tom se svati ništa ne sjećaju,
dosjeti se ljuba Stojanova,
otpusti se od ručna djevera,
brzo ode na gornje čardake
pa doziva seju Stojanovu:
"Zaovice, rođena sestrice!
Eto t' brata, gospodara moga!"

Epilog: Stojanova majka umire. Srce joj je prepuklo od silne i iznenadne radosti zbog saznanja sa joj je sin živ i zdrav, a njegova žena pored njega. 

Kad uveče o večeri bilo,
ide majka u dvor kukajući,
ona kuka kao kukavica

i spominje svog Stojana sina:
"Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Stoju majka, već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću:
snajo Jelo, nenošeno zlato!
Ko će staru dočekati majku?
Ko će pred mene staru išetati?
Ko će staru zapitati majku:

'Jesi li se umorila, majko?"