zvezdica   Putujem, zapažam, beležim...

Sa mamom i tatom putujem u Novi Sad. Zavaljen na zadnjem sedištu automobila kroz prozor posmatram vojvođansku ravnicu. Vidim joj početak, a kraja kao da nigde nema. Pred mojim očima smenjuju se raznolike slike ovog beskrajno širokog ravničarskog polja.

Preorane zemlja se presijava na oktobarskom suncu, menjajući svoju boju od svetlih do tamnih crvenih nijansi. Njive su puste i samo na nekima od još uvek leže osušene stabljke kukuruza iznad kojih kruži jato crnih ptica. Prepoznajem ih. To su ogladnele vrane, stalni stanovnici ravnice. Gledam ih dok se polako spuštaju na stabljkle tražeći ostavljena zrna kukuruza  i radujem što kroz prozor ne mogu da čujem njihove glasne zvuke. Pogled mi odluta visoko iznad ravnice i zaustavi se na nebu kojim polako plove beli i sivi oblaci. Iznenada njihova boja poče da se menja, Postaju tamniji i nekako opasniji. Počeće kiša i svetla plava boja neba nestaće u tami. Oslanjam se na prozorsko staklo i upijam poslednje sunčeve zrake koji se hrabro probijaju kroz oblake da bi nežno pomilovali moje lice. Vrane koje kruže nisko iznad ravnice pod zloslutnim nebom kome preti oluja u meni počinju da izazivaju neki blagi nemir i zato skrećem pogled ka ravnom putu i usamljenim balama sena pored njega. Pred mojim očima iznenada se stvori brežuljak, a iza njega dugački most preko Dunava. Gledam odozgo u zelenu i duboku vodu iznad koje se uzdiže visoka šuma. Slika pred mojim očima je potpuno drugačija od one u ravnici. Jesen je sa svoje raskošne palete prosula svoje boje na drveće i travu. Pomešale su se žuta, crvena i zelena i  nastalo je prelepo umetničko delo. Gledam u nebo. Opet sija sunce. Tamni oblaci su ostali da plove iznad puste ravnice. Nigde ne vidim ni vrane. Izgleda da su i one ostale u ravnici. Polako ulazimo u grad. Na ulicama su nova nepoznata lica. Svi nekuda žure i nestrpljivi su. I ja postajem nestrpljiv. Jedva čekam da izađem stignermo do kuće mog ujaka i potrčim niz njegovo široko dvorište prekriveno požutelom travom.

 Od brdovite Šumadije, preko glavnog grada, široke vojvođanske ravnice i Dunava koji je preseca, stigao sam do kraja našeg puta. Za samo nekoliko sati putovanja pred moji očima su se smenile različite slike, a sve što sam zapazio ostaće zabeleženo u mom sećanju.

Boske

 

 Jesenji motiv

Jesen u Zagreb posve tiho došeta
 u papučama bez peta.

Tek okom trepneš, a već su njeni puti
zasuti lišćem što žuti.

Ćilim se rujni pred njom podatno pruža
satkan od uvelih ruža.

I tko je sretne, namah tražiti stane
mahnito minule dane.

I ja ih tako u lišću tražim i ištem
pred žutim sveučilištem.

Pado sam i ja tu, da bješe milota,
na ispitima života.

Pa ipak zviždim đačku ariju lijepu
s rukom u praznom džepu.

Jer negdje u suncu, teška, još neobrana
I moja se svija grana

Gustav Krklec