Moja otadžbina
Kažu mnogi, otadžbina je tamo gde smo rođeni i gde su rođeni naši očevi i očevi naših očeva, tamo gde su koreni našeg postojanja, grobovi naših predaka, naša daleka prošlost. A da li je to stvarno tako? Da li tvoja otadžbina može da bude daleko od zemlje tvojih predaka? Da li može da bude zemlja u koju je tvoja porodica igrom sudbine došla i ostala da živi, mesto na kome si napravio prve korake i odrastao, bez nasleđa i porodičnih korena? Da li tvoja otadžbina može da bude tamo gde se osećaš dobro, mesto gde voliš i gde si voljen? Da, to je moj odgovor. Život ispunjen dobrotom, ljubavlju, prijateljstvom i srećom, ljudi sa kojim živim i delim dobro i zlo, zemlja po kojoj svakog dana srećno koračam, vazduh koji udišem, to je moja otadžbina.
Boske
Analiza
Pesma "Moja otadžbina" je rodoljubiva i socijalna pesma nastala 1908. godine kada se dogodila aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. U tom periodu Aleksa Šantić je bio duboko razočaran u sva ta dešavanja u njegovoj otadžbini što se odrazilo na njegovu poeziju tako da osnovne teme u njegovim pesmama postaju patriotizam, pobožnost, ljubav prema otadžbini i svom narodu. U nekoliko patriotskih soneta pokazao je tadašnje raspoloženje koje je vladalo u njegovoj zemlji. Postao je glas naroda, patio je i stvarao stihove u kojima je iskazao svu svoju patnju, melanholiju i bol poistovećenu sa patnjom i bolom svog naroda.
Pesma "Moja otadžbina" ispevana u obliku soneta. Sastoji se od četiri strofe, gde dve strofe imaju po četiri stiha (katren), a preostale dve strofe po tri stiha (tercina). Stih je jedanaesterac - sastoji od jedanaest slogova. Rima je obgrljena i nosi podudarnost u slogovima i u izgovoru. Glavni motiv pesme je otadžbina, a osnovno osećanje koje se prožima kroz pesmu jeste ljubav pesnika prema svojoj otadžbini i svom narodu. Pod otadžbinom pesnik podrazumeva čitav prostor na kom živi njegov narod i njegovi sunarodnici, ne samo svoj zavičaj Hercegovinu, nego i svako mesto na zemaljskoj kugli gde živi makar jedan čovek njegove vere, jezika, običaja i nasleđa. Otadžbina nije samo prostor omeđen granicama, ona je nešto više, ona je njegov narod rasut po svetu.
Prva strofa: Pesnik svoju otadžbinu vidi kao "ubogu i golu". Sama pomisao na bolnu istinu o siromaštvu svoje zemlje i svog naroda u njemu stvara ogromnu bol. On se oseća delom naroda i sve ono što muči i boli njegov narod, boli i njega samog. Njegova duša jako pati jer rane njegovog naroda su i njegove rane. Pesnik i narod su jedno. Krv naroda je krv koja lije iz pesnikovih rana. ("Mene sve rane mog roda bole").
Druga strofa: Srce pesnika je bolom istrzana. Ta bol dolazi sa kletvama naroda zbog silnih patnji i muka koje se u njegovo srce slivaju. Za to su krivi porobljivači, dušmani njegove vere i ljudske pravde, svi oni koji ugnjetavaju, otimaju i ubijaju njegov narod. Sa dušmanovih ruka kaplje krv njegovog naroda koju pesnik doživljava kao svoju krv : ("To je krv moja iz mojijeh rana")
Treća strofa: Kako raste bol naroda tako raste i bol pesnika. On duboko pati i u sebi oseća tugu ravnu tugi miliona duša. ("U meni cvile duše miliona") Iz očaja i nemoći da nešto promeni i pomogne da se patnja smanji, on uzdiše i roni suze. Patnje naroda su suze i uzdasi pesnikove duše. Što su bol i vapaj veći više je i suza i uzdaha.
Četvrta strofa: Pesnikova otadžbina je svuda gde god postoji makar jedna srpska duša, srpski dom i ognjište. Njegov narod je rasut po celom svetu i baš zato, bez obzira na kom se delu zemaljske kugle nalazimo, potrebno je da se držimo zajedno i govorimo glasom sboga naroda.
("I svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja ")
Boske
