Ljubav i ljubomora
Kažu da tamo gde nema ljubavi nema ni ljubomore i da je za ljubomoru uvek potrebno dvoje koje se vole. Da li je to stvarno tako? Da li neko da bi osetio ljubomoru mora prvo da oseti ljubav? Da li je ljubomora osećanje koje se javlja u srcu svake osobe koja nekoga voli ili samo u srcima onih čija ljubav nije dovoljno jaka?
Postoje razne vrste ljubavi i svaka od njih čoveka čini srećnim. Ljubomora je osećanje koje tu sreću kvari. Ona izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Kad je neko ljubomoran on pokazuje da njegova ljubav nije prava i istinska, da je nesiguran u sebe i da nema poverenja u osobu koju voli. Imati poverenja u nekoga znači verovati u njega, u njegovu doslednost i dobronamernost u svemu što čini. Ljubav i poverenje su u neraskidivoj vezi i za ljubomoru među njima nema mesta. Kad veruješ osobi koju voliš to je znak prave ljubavi. Ljubomora je znak straha od gubitka ljubavi. Nije ljubomoran onaj koji mnogo voli, već onaj koji se za svoju ljubav boji. Ljubomoran čovek se oseća se kao da živi u oluji ili kao da ga je pogodio zemljotres i ceo svet mu se ruši. Tužan je, nesrećan i nezadovoljan, jer ga ljubomora izjeda iznutra i polako uništava njegova prava osećanja.
Ljubav pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Ljubomora je drugo lice ljubavi. Ona je osećanje koje ne jača ljubav, već je razara i uništava i zbog nje je čovek nesrećan. Ljubav je lepa kada je strpljiva, iskrena i čista, kada nema ljubomore i nepoverenja koji izazivaju nemir u srcu i duši.
Boske
Ljubomora
Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško, ja bih od bola vrisko.
I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.
Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
Zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.
Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
Ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.
I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
S usnama da ljube, s rukama za kurjake.
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.
I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.
Branko Radičević
