zvezdica  Gledam kako jesen stiže

U sivom ogrtaču od magle i haljini od žute kukuruzne svile jesen je nečujno stigla u naše živote. Svojim zlatnim rukama je nežno zagrlila celu prirodu podarivši joj tako novi zlatni ogrtač. Sedim i gledam kako se sve oko mene polako menja.

 Nebom, kao lađe plove sivi i beli oblaci. Kreću se sporo, menjaju svoj oblik i boju. Postaju veći, tamniji i opasniji. Uskoro će nebo izgubiti svoju vedrinu i njegova nežna plava boja nestaće u tami oblaka. Gledam kako nas jesen ogrće svojim sivim ogrtačem, a ispod ogrtača prirodu oblači u raskošnu odeću. Svuda okolo pomešale su se žuta, crvena i zelena boja. Kao da je slikar sa neba ispustio svoju paletu, a boje su se razlile po drveću i travi. Nemirni vetar se igra sa požutelim lišćem na drveću. Uveli suvi listovi padaju na zemlju, a drveće se uopšte ne bori i ne odupire tome. Izgleda mi kao da spava sa spuštenim granama, čak i dok mu vetar kida odeću. Neke grane su potpuno gole s pogledom uprtim u svoje lišće rasuto po vlažnoj zemlji. Tužno gledaju kako slučajni prolaznici gaze po njemu kao po mekom šarenom tepihu, a ono bolno šušti pod njihovim nogama. I ja sam tužan zbog toga i tiho uzdišem. Dok tako sedim i gledam šarenilo jesenjih boja dao mene dopiru mirisi jeseni. U vazduhu se osećam miris vlage pomešan sa mirisom zrelog voća. Mirišu mi žute dunje, jabuke, kruške i vinogradi puni grožđa. U daljini čujem cvrkut ptica. Maleni vrapci čavrljaju ispod streha. Savijaju svoja gnezda i cvrkutom pozdravljaju prijatelje koji odlaze na daleki put u potragu za suncem.

Ne znam da li je jesen vila u žutoj haljini koja sa čarobnim štapićem sve oko sebe pretvara u bakar i zlato ili je slikarka sa kistom i paletom prelepih boja. Znam samo da je bogata i moćna. Ona od prirode stvara carstvo opalog šarenog lišća, a deci daruje košare pune kestenja i zrelog voća. Volim da gledam kako jesen stiže, Volim njene moćne čarolije.

Boske

 

 

zvezdica Jesen

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drugačije sada tvoje oči sjaju -
u njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj pravi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Ko da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O tebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo...

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem ni jednog slavulja,
Tu hladan vjetar svele ruže ljula;
I mrtvo lišće po humkama pada...

Aleksa Šantić