Boja na Mišaru
U epskoj pesmi „Boj na Mišaru“ opevana je jedna od prvih pobeda srpskih ustanika nad turskom vojskom tokom Prvog srpskog ustanka. O toku bitke, njenom konačnom ishodu i posledicama saznajemo iz razgovora žene turskog vojskovođe Kulin-kapetana i dva crna gavrana koji su joj lično doneli vesti sa Mišara.
Gavrani su ptice zlosutnice i nosioci loših i neprijatnih vesti. Crni su, a crna boja je boja smrti. Njihov zastrašujući izgled, krvav kljun do očiju i krvave noge do kolena nagovestio je žestinu sukoba na Mišaru i njegov dramatičan završetak. Doletevši na kulu Kulin-kapetana samom svojom pojavom uneli su veliko nespokojstvo i nemir u dušu Kulinove kade. Zabrinuta za život svog supruga, puna strepnje i nespokoja, ona je pokušavala da sazna od gavrana sve o boju, želeći da potvrdi obećanja svoga muža i tako umiri svoju dušu. Bila je uverena u nadmoćnost i pobedu turske vojske i očekivala je dobre vesti, ali ipak su je zbog okrvavljenih crnih gavrana obuzele crne slutnje. Zato je bila radoznala i nestrpljivo nizala pitanja jedno za drugim, ne praveći pauzu. U početku su njena pitanja bila retka i dugačka, a kako je razgovor odmicao sve kraća i češća, što ukazuje na njenu sve veću uznemirenost i nespokoj u duši. Nestrpljiva i neprekidna pitanja Kulinove kade oslikavali su njeno psihičko stanje i dramu koja se odvijala u unutar nje dok je čekala vesti o ishodu boja na Mišaru. Njenu sigurnost u pobedu turske vojske gavrani su poljuljali svojim dolaskom, a njena očekivanja i nade su potpuno uništeni vestima koje su joj doneli. Svojim odgovorima na postavljena pitanja gavrani su poništavali sve ono što je ona želela da čuje, govoreći joj istinu. Očekivanja kade i izveštaj gavrana bili su potpuno suprotni, a njihov dijalog je bio pravi dvoboj rečima. S jedne strane uznemirena žena željna pobede turske vojske, s druge strane crni gavrani, glasonoše pobede sirote srpske raje. Izneverena očekivanja, tragičan ishod i smrt najmilijih, potpuno su slomili Turkinju i iz njenog grla se začuo jauk nesrećne i ožalošćene žene. Bio je to jauk sličan jaucima koje su mnoge srpske majke i sestre ispuštale tokom dugih pet vekova turskog zuluma i stradanja. U kadinom glasu su se mešale tužbalice za onima kojih više nema i kletve upućene srpskim osvetnicima. Iz tih kletvi saznajemo da su ratničke pohode na Srbiju predvodili najhrabriji, najsposobniji i najumniji, pa je s toga srpska pobeda postala još veća i značajnija.
Iz razgovora kade i crnih ptica zlosutnica s jedne strane saznajemo kako se osećala žena turskog vojskovođa dok je čekale završetak borbe i povratak svog muža kući, a s druge strane nameru i cilj turskog pohoda na Srbiju. Turci su krenuli da u krvi uguše pobunu i oslobodilački pokret, da pogube srpske vođe i svi viđenije ljudi, ali im to nije uspelo. Dugih pet vekova turskog zuluma punih patnje i nepravde ostavili su trag na novim pokolenjima. Nagomilana mržnja i bes, želja za slobodom i normalnim životom, prenosili su se sa kolena na koleno i na kraju su dali ogromnu snagu jednoj genaraciji da krene u borbu za konačno oslobođenje. Jakom voljom i željom za pobedom, odlučnošću i hrabrošću, čak i nejaki mogu da nadjačaju nadmoćnog neprijatelja, kao što su to učinili naši slavni preci u boju na Mišaru.
Boske
BOJ NA MIŠARU
Književna vrsta:
Epska pesma iz ciklusa pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore
Književni rod:
Epika
Tema:
Tok bitke na Mišaru i njen konačan ishod
Mesto radnje:
Kula Kulin-kapetana u Vakup palanci
Kritički osvrt
Pesmu "Boj na Mišar" kao i većinu pesama iz ciklusa oslobođenja Srbije i Crne gore stvorio je srpski guslar Filip Višnjić, koji je iako je bio slep posećivao rovove srpskih ustanika tokom Prvog srpskog ustanaka i uz zvuke gusala im podizao moral i želju za borbom. U ovoj narodna epskoj pesmi opevana je jedna od prvih pobeda ustanika u Prvom srpskom ustanku u formi antiteze kroz dijalog kade i dva crna gavrana. Pesma počinje ustaljenim okvirom pojavljivanja gavranova kao glasnika nesreće. Oni donose Kulinovoj kadi vest o porazu turske vojske na Mišaru i smrti bana Kulina:
Pogibe ti Kulin–kapetane‚
pogubi ga Petroviću Đorđe‚
S njim pogibe trides't hiljad' Turak';
izgiboše turske poglavice‚
po izboru bolji od boljega,
od čestite Bosne kamenite.
Niti ide Kulin–kapetane‚
niti ide‚ niti će ti doći‚
nit' 'se nadaj niti ga pogledaj‚
Rani sina‚ pak šalji na vojsku
Srbija se umirit ne može!"
U ovim stihovima data je poruka da srpski otpor neće prestati, da je narod spreman da se bori za slobodu bez obzira na žrtve koje mora da podnese.. Poruka pobednika upućena je poraženom. Kulinove kada i gavranova započinju dijalog. Gavranovi pričaju o herojskoj borbi srpskih ustanika protiv mnogobrojne turske vojke, a kada im ne veruje. Ona postavlja pitanja i od gavranova dobija odgovor koji ne želi da čuje. Isprva su njena pitanja puna sigurnosti i nadmenosti, ali kako dijalog odmiče ona postaju puna strepnje. Pojedini kritičari se slažu da je ovaj dijalog gotovo kao dvoboj rečima, jer kada želi da čuje lepe vesti, pa i pored toga što gavrani govore istinu, ona je ne prihvata, jer je bila siguna u nadmoćnost, a samim tim i u pobedu turske vojske. Vest da je poginulo mnogo turskih poglavara rastužilo je Kulinovu kadu. Ona proklinje Crnog Đorđa i srpske ustanike i od velike žalosti umire.
U pesmi "Boj na Mišaru" oseća se velika nezadrživost narodne snage i revolucionarnog zanosa koji kao vihor ruši sve prepreke ispred sebe. On daje narodu i ustanicima veliku snagu u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja.
Istorijski osvrt
Bitka na Mišaru je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13 - 15 avgusta 1806. godine. Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka.
Dok je Karađorđe sa šumadijskom vojskom bio još na Moravi i čekao napad Turaka od Niša, Turci iz iz Bosne, predvođeni bosanskim vezirom Sulejman-pašom Skopljakom i pašama Sinanom i Hasanom, su prodrli preko Mačve do Šapca, oslobodili ga opsade i potisnuli ustanike do ušća reke Vukdraže u Savu. Istovremeno, jedan jači odred Turaka pod komandom srebreničkog Hadži-bega je krenuo prema Valjevskoj nahiji. Turski plan je bio da se ova kolona u Paležu spoji sa glavninom koja bi iz Šapca trebala da nastavi ka Beogradu. Jakov Nenadović je izvestio Karađorđa i zatražio pomoć, a ovaj mu je poručio da što duže zadržava Turke kako zna i ume, dok on ne stigne, pošto pobedi Turke na Deligradu. Stojan Čupić i prota Mateja Nenadović su pregovarali sa Turcima u Badovincima, zadržavši ih dvadesetak dana da sa glavnom vojskom ne pođu na Šabac. Kada je bosanski vezir stigao sa vojskom do Šapca, Karađorđe je već pobedio na Moravi i krenuo u Podrinje. Karađorđe je sa vojskom brzo stigao do Lajkovca, a odatle je krenuo ka šancu na Kličevcu kod Valjeva. Glavninu vojske je predao Milošu Obrenoviću da prihvati borbu sa Hadži-begom. 9. avgusta srpska vojska jačine 6.000-7.000 pešaka i do 2.000 konjanika bila je na Mišaru. Ustanici su počeli da podižu šanac između Save i Jelenačke šume. Odlučujuća bitka počela je 13. avgusta kad je Karađorđe na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi. Konjanici su bili podeljeni u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Bitka je završena velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu. Na turskoj strani su poginuli Sinan-paša, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca. Nakon pobeda na Mišaru i na Deligradu, turska Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Dat je oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku.
